ОДРОД
Ово је портрет једног модерног и европеизираног српског интелектуалног одрода, који је прихватио неолибералну идеологији као своју религију и који је њен главни свештеник, промотер и комесар за примену у уништеној и банкротираној Србији. Портрет је једног прорачунатог и хладног лицемера, полтрона и паразита, доктора економских наука и естрадног тржишног талибана, који се појавио непосредно после извршене петооктобарске контрареволуције, пре тога га није било много у јавности, плашио се да не остане без државног посла, али који је, после политичког преврата, када су његове економске убице преузели власт, постао медијска ударна песница за спровођење наметнутог неолибералног концепта за распродају и приватизацију Србије.
Пишем о једном од многих интелектуалних паразита и протува у нашој паланчкој друштвеној јавности, који су се накотили након Петог октобра, који истински мрзе свој народ, који на сваком месту понижавају народ из кога су потекли, који се стиде српског рода и који су задивљен монументалном цивилизацијом и културом развијенијих европских народа, па стога, искрено, заговарају тезу да нас, Србе, без њих, они се, наравно, изузимају, цивилизовани народи морају да окупирају, поробе и покоре, да ставе под потпуну контролу, као заражене од опасне болести што морају да изолују у неки балкански карантин, како не бисмо заразили друге цивилизоване народе Европе, јер ми дефинитивно не знамо да управљамо сами собом, ми смо недорасли и неодговорни, неозбиљни, ми не знамо да водимо државу и зато је најбоље да се држава распрода странцима, који ће увести привремену управу и који ће нас стегнути, затегнути, научити реда, дисциплиновати и увести у ту еуропску цивилизацију која се, то увек прећуткују, затварају очи пред том суровом истином, данас налази у цивилизацијској кризи суштине и смисла и потпуној друштвеној пропасти.
На питање како се то цивилизовање Срба врши, они увек одговарају исто – строгим законима и суровим казнама. Један од тих скотова, задригли тајкун, који је учествовао у највећим преварама у процесу приватизације, пријатељ свих премијера, показивао је, раширивши руке, колико велики пендрек треба да буде и како полиција мора да туче, скакао је закрвављених очију и ударао снажно по вазуху, као да се лично он налази пред отпуштеним радницима фирми коју је он приватизовао и намерно уништио, отимајући им имовину, који су ти радници и пензионери својим рукама деценијама уназад стварали, ударао је бесно, помамно, крвнички, ударао је на замишљене штрајкаче, урлајући да је он своју пљачку урадио по закону, искључиво по закону, да му нико ништа не може, да премијера и министре држи у џепу, да може све да их купи, пошаље у затвор, уништи, да може неке друге људе да доведе на власт, само ако ови не буду сарађивали, ако га не буду слушали, ако не буду хтели да спроводе економске мере које предлаже његов економски саветник и пријатељ, овај наш интелектуални одрод и битанга, који узима велику апанажу за те своје савете у процесу приватизационе пљачке и који своје услуге наплаћује напољу, на својим страним рачунима у Швајцарској.
Тај наш интелектуални одрод, саветник владе у процесу транзиције, који раме уз раме стоји са премијером реформатором и криминалцем, саветник је и личног тајкуна премијера, који је, узгред, и кум премијера, поред тога што је редовни професор на државном факултету, где прима сасвим пристојну плату за своје незнање и нерад, члан је и неколико управних одбора јавних предузећа, где има добре месечне принадлежности за седење на седницама предузећа о којима ништа не зна, нити га интересује да сазна, искрено да кажемо, тај интелектуални скот не зна добро ни билансе да прочита, не зна да направи пресек стања предузећа и његову процену капитала на тржишту, јер он никада није радио на тржишту, него је само жвалавио о економским теоријама и преводио је светске чувене економске убице, дивио им се и подржавао је њихову мисао и дело, желећи да и он постане тако признат и признат у јавности, да постане богат,да напуни своје рачуне, које је отворио изван Србије, код великих светских банака, скривене рачуне, шифроване, на којима добија редовне апанаже за своје интелектуално проституисање.
Портрет овога српског интелектуалног одрода, који деценија сиса на сламчицу крв јадном народу, учећи га непостојећем слободном тржишту и слободној конкуренцији у монополизованој и презадуженој држави, који годинама погрешно учи нашу децу и ствара од њих интелектуалне инвалиде, јер морају да памте, пошто је он строг професор и тешко се полажу испити код њега, гомилу непотребних будалаштина, које су изгубиле сваки смисао након избијања велике светске економске кризе, портрет његов је од изузеног значаја да осветлимо, јер тај интелектуални слој друштвених штеточина, који се наметнуо и запатио у нашој јавности, који делују образовано, модерно, европски и светски, за разлику од социјалистичких професора друштвене својине, који нису били јапијевци, него су гулили праксу по социјалистичким производним предузећима и тако стицали искуство, морамо , напокон, да раскринкамо у нашем јавном животу, па пошто нико о њима не сме ништа да напише, јер су моћни и утицајни, имају добру политичку залеђину, остало је онда мени да раскринкам те белосветске барабе,преваранте и бандите. То је важно да урадимо из разлога да нас ти интелектуални манипулатори више не лажу и обмањују, да народ схвати њихову погубну друштвену улогу, који су добили на пројекту уништавања националних економија и поробљавања презадужених народа, да заузмемо критичан и одбојан став према њима и њиховом јавном делању, како се не би стално понављала једна те иста лаж у нашем јавном животу, коју намерно лансирају политичари, тајкуни, медији и овакви интелектуални скотови, јавна лаж која се, нажалост, примила на нашим друштвеним мрежама и тако заразно преноси на читав наш народ, чиме се народ убија у појам и доводи у стање разочараности и апатије, јавна лаж и оптужба да је за нашу данашњу трагедију крив искључиво и једино наш неписмени и глупи народ, тако сурово те битанге оптужују српски народ, да је наш народ обична стока без репа, раја, марва, да га треба тући, везати и кажњавати, да је то један лењ и затуцан народ, преварантски и подао народ, да је то народ који не жели да се мења и који ужива у свом простаклуку и примитивизму. Расту тако из дана у дан све веће оптужбе на наш унесрећени и опљачкани народ, настаје лавина проклетих лажи и прозивања, многи разочарани и сиромашни припадници нашег народа су се потпуно изгубили у том поводњу подметања и спиновања, насели су на ту агресивну и безобразну пропаганду, прихватили је као своју и понављају те исте прљаве и подле речи о нашем народу, које им сервирају плаћени и издајнички медији, понављају аутоматски и без размишљања, убеђени да тако проналазе главне кривце за њихово сиромаштво и лоше организовани живот.
Доста више те проклете лажи!
Доста подметања!
Погрешно радите, господо другови! Изманипулисани сте и заведени! Постали сте медијско оружје тоталитарног система и сами себи пуцате у ноге.
Народе, немојте, молим вас, преклињем, да више наседате на те демагошке лажи издајничког и окупаторског режима.
Није српски народ крив за нашу трагедију! Крива је малограђанска, поданичка, превртљива и покварена српска интелигенција, која је издала свој народ и која је начинила колаборацију са унутрашњим окупаторима, који су постали слуге једне погрешне и штетне националне политике и који су продали своја интелектуална уверења и морал за шаку привилегија и власти.
Престаните више да оптужујете народ! Престаните да причате о себи да сте ви криви. Народ није крив! Нападните српске интелектуалне одроде, којима припада и овај наш надобудни и напирлитани Господин Доктор економије и естрадни промотер неолибералног капитализма у распаду.
Гопсодин Доктор економије предаје Економску теорију на државном универзитету, мада се залаже да се сва државна имовина приватизује, важи за строгог и тешког професора, лошег предавача и још горег писца, његове књиге од хиљаду страница економских доктрина су ноћна мора за јадне студенте, истовремено је и председник невладине организације Центар за промоцију демократије и слободног тржишта, естрадни и екстремни неилиберал, који наступа у ударним вечерњим емисијама као подршка свим премијерима, који их критикују да реформе каскају и да се споро продаје државна имовина, да се вишкови радне снаге из јавних предузећа слабо отпуштају, да се држава превише меша у привредне токове, који тражи свеопшту распродају државних и природних ресурса, који је велики противник радника, синдиката, самоуправљања и комуниста.
Када смо већ код комуниста, онда треба да кажемо да је Господин Доктор, заговорник неолибералнога капитализма и слободног тржишта, заговорник отворене и немилосрден конкуренције и предузетништва, заправо син племенитог социјалистичког скоројевића Друга Генерала, начелника управе за идеолошки рад Генералштаба Југословенске народне армије, некадашњег заменика логора на Голом отоку, који је био познат по томе да је, по налогу Партије, лажно сведочио против свога рођеног брата, бонвивана и женскароша, који се, једне прилике, опио у кафани ПРОГРЕС,извређао све госте кафане и рекао, дословце, да све комунистичке функционере треба, попут њихових недојебаних жена, тако је назвао другарице партијских функционера, набити на мушку ствар, мушку ствар је изговорио са оним дугим –уууу, заједно са највећим вођом свих курвара Другом Титом, који је направио око себе харем комунистичких другарица за задовољеље његових похлепних сексуалних апетита. Скандал је био толико велики и толико снажан да је чаршија читаву недељу сладострасно препричавала сваку изговорену реч, другарице функционера су похотно причале о том безобразлуку брата угледног Друга Генерала, наглашавајући правилно оно дуго-уууу, да је оклеветани Друг Тито наредио Политбироу да одмах реше тај случај лајавог брата Друга Генерала и наложено је Другу Генаралу, за казну, да он, лично,напише оптужницу против свога рођеног брата, да га оптужи за стаљинизам, ревизионизам и издају државе, што је овај одмах покорно и учинио, уплашен да се та братова пијана ноћна аванура са псовањем и вређањем не одрази негативно на његову генералску каријеру у успону.
Тако је рођени брат Друга Генерала, кога се он јавно и на партијском састанку одрекао, добио сигурних двадесет година тешког туцања камена на Голом Отоку, али несретник није издржао ту казну, умро је након пет година робијања од исцрпљености. Упркос настојању остарелог оца, Солунца и носиоца Карађорђеве звезде, и очајне мајке, да некако одобровоље сина, Друга Генерала, и да он,ипак, помогне брату да се избави из недаће, да му омогући, бар за почетак, да пређе на неке лакше послове, јер је било потпуно јасно да брат, ровитог здравља ,неће доживети крај изречене казне, упркос мајчином запомагању, кукању и љубљењу колена, Друг Генерал је остао неумољив и није хтео да се заложи за брата. Објашљавао је то сувим официрским речима да не сме да угрози своју генералску каријеру. Брат је сахрањен кришом, далеко од очију јавности, на старом сеоском гробљу његових родитеља и Друг Генерал не само да није хтео да иде на сахрану, да се не би компромитовао, него је одбио годинама да му одлази и на гроб, све док деведесетих година Србија није ушла у орбиту вишепартијског система, док није почео обрачун са комунистичким наслеђима и док Друг Генерал није, једне ноћи, гостујући на државној телевизији, у ударној вечерњој емисији под називом СУЧЕЉАВАЊА СА ПРОШЛОШЋУ, бусајући се у прса као Великосрбин, родољуб и човек промена, приказао своју жртву у монтирним комунистичким процесима у којима је, то је поновио тачно шест пута током емисије, невин страдао и његов рођени брат.
Српски интелектуални одрод се изволео родити у једној таквој партизанској и комунистичкој породици, која је припадала црвеној буржоазији, мајка му је била скојевка, која се, после рата, запослила у БОРБИ и радила је на цензури свих текстова који нису били на линији Партије и Друга Тита, живели су у двоспратној вили на Уклетом брду, окружени плацом од пола хектара, имали су викендицу изнад самог Дунава у Гроцкој, са прелепим погледом на реку, имали су камену кућу у једној малој ували на Корчули, где су долазили познати југословенски комунистички функционери и где је наш Господин Доктор упознао многе југословенске академике, књижевнике и неколико великих спортиста. Ту је упознао и своју будућу Госпођу, кћерку члана Политбироа Централног комитета и једне београдске балерине, која је заволела свог надобудног друга, која се дивила његовој начитаности, јер она није волела да чита, гледала је само америчке филмове по читав дан, дивила се његовом разумевању политике, знао је напамет све године и места из биографије, где је био и са ким се састајао, његов идол Друг Тито, изврсно је знао да га опонаша, што је на летљим вечерима претстављало праву малу сензацију и атракцију за радознале госте.Била је то слатка посластица на крају вечере, посластица коју су шифровано сви звали „ завера“, знајући да то није било баш дозвољено, али они су уживали у тим малим кршењима канона, веселили су се тим шалама и лепо су се проводили уз њих, док је наш Господин Доктор читаве говоре Друга Тита на конгресима Партије успевао тако верно да изрецитује напамет, машући рукама, пијући воду, намештајући наочаре, на исти начин како је то радио Друг Стари, да је од свих присутних добијао салве аплауза, тапшања по рамену, осмехе, одобравање и пољубце од жена које су заносно мирисале.
Господин Доктор је морао сваке две године да се сели по свету, јер је Друг Генерал послат као војни аташе у разне мисије, па су он и млађа сестра научили енглески, француски и руски,кога није волео, јер није волео хладне руске зиме.Није волео ни руско пијанчење, грљење, ударање по леђима, уношење у лице и нервирала га је та њихова братска срдачност. Господину Доктору је више одговарала швајцерска уредност, француска кухиња, немачка организованост и енглеска култура, уздржаност и смисао за хумор. Тако је од малих ногу заволео западну цивилизацију и културу.
Одрастао је уз дадиље и послугу, морао је да свира клавир и виолину, да игра тенис и да учи језике. Био је одличан ђак и студент. Економија га је увек интересовала, јер му је откривала сву тајну новчаних токова. У гимназији је примљен у Савез комуниста, што је сматрао својом личном заслугом, његов рад о Кардељевом делу „ Правци развоја самоуправљања“ добио је награду у Кумровцу, где га је читао пред препуном салом младих комуниста из читаве Југославије. Отац и мајка су били поносни, сигурно је газио њиховим путем и видели су да он има смисла за идеологију и пропаганду. На факултету је постао председник Савеза комуниста, члан Универзитетског комитета комуниста и члан Председништва омладине Југославије. Наступао је на конгресима, телевизијама, давао је интервјуе, објашњавао Титову спољну политику, наступао је на међународним политичким скуповима по свету, због знања језика и манира позивали су га на све стране, већ су га сви видели као неког великог југословенског дипломату, али њему је дипоматија била сувише тесна, помало и досадна и сметало му је што је била страшно бирократизована. Мора је да прође кроз дугу дипломатску каријеру, што је њега мрзело и није волео да има никаквог шефа изнад главе, који ће га контролисати и наредбе давати. Тражио је нешто где ће имати своју потпуно слободу и где ће моћи да се изрази на најбољи начин.Тражио је место где ће моћи да креира неке своје нове идеје и да не мора много да се ради и напреже.
Тако је посатао асистент на Економском факултет, потом доцент и најмлађи професор економије. Магистрирао је у Лондону и докторирао у Чикагу, где се упознао са Милтоном Фридманом, који му је био ментор на докторату и који је пресудно утицао на њега да прихвати неолибералне идеје. Можемо слободно да кажемо да су Милтон Фридман и његове економске теорије из темеља промениле Господина Доктора, да је преко ноћи постао преобраћеник, конвертит, да је схватио све своје младалачке заблуде и да је постао заговорник шок терапије, операције без анастезије, опште приватизације, монетарне стабилизације, слободног тржишта, дерегулације, заговорник брзог протока и обрта Капитала, заговорник просперитета, техничко-технолошке револуције и постао је апологета неолибералног капитализма у успону, који је требао потпуно да разори државу и да означи коначан крај историје. Његов животни заокрет и преображај са комунистичке идеологије на неолиберална начела, величање елитизма и либерализма, предузетништва и слободне конкуренције, није уследило из тога што је потајно желео да нагомила неки велики капитал и да постане богати капиталиста или из тога што је он био задивљен америчким животним стандардом, његов живот као припадника црвене буржоазије је у свим сегментима квалитета живота био далеко изнад живота већине америчких колега, него је његов фундаментални заокрет према неолиберализму уследио, ако тако могу да кажем, више као побуна и протест против досадног, устаљеног и површног живота припадника класе црвене буржоазије, где су се деценијама прежвакавале једне те исте приче о социјализму, друштвеној својини, власти радничке класе, партији и самоуправљању, па је он желео да све то размрда и уздрма, да све то узбурка и продрма, да протресе и да се поигра са општим местима, радујући се унапред што ће бити први у томе из свог окружења и што ће то изазвати велико изненађење у том привилегованом и заштићеном социјалистичком свету, нарочито код његових родитеља.
Пошто му је амерички стил живота био сувише брз и суров, он никако није волео да изгуби свој лични комфор, годинама је научио да све буде подређено искључиво само њему, оштра конкуренција колега на Чикашком универзитету га је страшно замарала,није волео ту непрекидну јурњаву, доказивање и истицање, имао је већ увелико изграђен свој животни ритам и није желео да га мења, није могао да поднесе ту непосредну прагматичност, ужурбаност, конкретност, вечиту борбу и такмичење, професионална окрутност колега га је изузетно плашила, није могао да издржи њихову грамзивост и немање мере, жељу за показивањем и присвајањем, по први пут у животу се сусретао са таквим људима ајкулама, који су ждерали све пред собом, праве и немилосрдне економске убице, који су послани на све крајеве света да разоре националне економије, па је он одлучио да одбије све понуде Фридмана и да се, ипак, врати у мирнији и спокојнији Београд, да одигра своју нову улогу, да се лепо забави, да ужива и да препусти неким другим, неиживљеним и недоказаним да јуре америчке каријере и стандараде. Није могао да остане ни у Лондону, упркос његовој великој наклоности енглеској култури и духу, пошто би морао читав живот да гули професорску катедру да би, негде пред сам крај своје научне каријере, добио потпуну слободу да креира нешто ново, па му је професура у Београду омогућавала да то ново одмах оствари, да буде свој на своме, да први предаје предмете за које још нису ни чули социјалистички економисти, да пише провокативне књиге о економији, којих нема на југословенском тржишту, да се наметне јавности и да буде весник једног новог доба које мора, како је он то процењивао, кад тад, да стигне у Србију.
Истина, Господин Доктор није волео много да ради, уживао је у лепоти доколице и мисаоног комбиновања, уживао је да провоцира старе социјалистичке професоре и да им се супроставља на сваком месту, није желео да има било какве велике и наметнуте обавезе,одбио је све друштвене ангажмане, писао је чланке које режимске новине нису смеле да објављују, студенте је држао сторого и на удаљености, предавања су му била прилично досадна и неинтересанта, изгледало је студентима као да ни он сам не зна добро то о чему предаје, књиге су му биле обимне и лоше написане, поједина поглавља неразумљива, што је била његова намера и што га је веслило у том његовом поигравању. Тражио је много од студената и постао је страх и трепет на факултету, јер је више волео да га се студенти плаше, него да га неозбиљно схватају. Негде пред сам почетак увођења вишепартијског система у Србији, оженио се својом другарицом из детињства, родиле су им се две кћерке и тако су младенци крунисали дугогодишње партизанске планове својих родитеља, чему се он није ни противио, напротив, такав сигуран брак му је одговарао, јер је он на свој брак гледао као на добро погођени уговор у коме друга страна преузима све дужности и обавезе, док он задржава свој комфор и оставарене слободе.
Господин Доктор је живео једним удобним и осигураним животом, без трзавица и проблема, животом нашег добро ситуираног скоројевића, пажен је и негован са свих страна, поштован је као велики светски човек, који је одбио америчку каријеру успешног професора, који се није полакомио и кога новац није искварио, његови текстови о економији су објављивани у престижним енглеским и америчким новинама, када су теме били социјализам у Источној Европи, сваке године је неколико пута одлазио да одржи предавања на катедрама у Лондону и Чикагу, износио је своје економске теорије, које нису имале никаква упоришта у стварности, јер Господин Доктор, отворено да кажем, никада није радио на тржишту, никада није био у фабрици, никада није продао неку робу и наплатио доспело потраживање, никада није исплатио плату ниједном раднику, није знао да направи билансну анализу предузећа, није знао да направи бизнис план, завршни рачун или процену капитала компаније, није знао да одреди да ли нека компанија има будућност на тржишту или нема, није знао да направи план развоја компаније или општине , јер се он тим простим стварима, како је говорио, није бавио, пошто је његова најужа специјалност била макроекономија и теорија великих система, повезана са политиком, идеологијом и друштвеним развојем.
Господин Доктор није дозвољавао да нико повреди његов спокојно организовани живот малограђанина у успону, живот у коме се он налазио у епицентру свих привилегија,живот који му је дозвољавао да се поиграва са колегама на факултету, социјалистичке професоре је жалио и јавно је говорио да су бедници, новинаре је сматрао да су хорде неписмених глупака и празноглаваца, социјалистички политичари су за њега били острашћени дебили, студенте је понижавао, јер им је у очима видео похлепу и новац, понашао се према њима са презиром, све до онога инцидента, негде пред отпочињање демократских промена у држави, када је један студент на предавању, добро се сећа те једине велике непријатности, био је зимски семестар, мекани, децембарски снег је почео лењо да пада, видео је то са катедре кроз упрљане прозоре иза леђа студената, говорио је управо у Шумпетеру и теорији привредних циклуса и економског развоја, говорио је полако, успорено, лењо, као крупни снег што је падао, да је пун амфитеатар, пун је био јер им је увео обавезу да морају да се уписују, без потписа нису могли да изађу на испит, почео да тоне у дремеж,омађијан његовим тихим гласом,сагнуте главе као да преду, преживају јутрошњи лош доручак у мензи, што је му је дало повода да их размрда, да их изненади, да их испровоцира, да провери да ли они њега уопште слушају, па је онако тихо, готово нечујно, као да говори сам себи, пришавши ближе микрофону, изговорио ту своју мисао , да су студенти успавани и да лењо преживају јутрошњи лош доручак у мензи и да их у овом тренутку никави привредни циклуси не занимају, осим топле студентске постеље, рекавши то удаљио се од микрофона, застао, погледао преко наочара у прљаве прозоре, насмешио се од задовољатва што га нико не слуша и не обраћа пажљу на његову упадицу, отпио је мало воде да навлажи осушена уста и таман када је хтео да настави, негде из последњих клупа, баш уз саме прозоре, продерао се један оштар глас, устаде један висок и снажан студент, спортски грађен, у старој, изношеној кожној јакни, изгледао му је као да је јакну узео од неког камионџије са проказане Ибарске магистрале, није био никада у тим чувеним кафанчинама, али је имао жељу да их макар једном посети, студент се исправи и поче, упамтио је готово сваку реч, да отресито говори :
„ Какве су ово глупости?!? Зашто нас вређате и омаловажавате? Како Вас није срамота? Мрмљате себи ту у браду, да Вас нико не може ништа да разуме. Мислите да Вас не слушамо.Мислите да дремамо и преживамо. Ми, преживамо?!? Шта смо ми, стока? Зашто нас понижавате? То што је храна у мензи лоша, то није наш проблем. То је проблем ове државе. Коју Ви хоћете да распродате. Смета Вам државна својинам , а радите на државном универзитету. Каква је то шизофренија деце комунизма?!? Ако не ваља државна својина, зашто не отворите Ваш приватан факултет? Тада ћемо да видимо колико ће студената да остане да слуша Ваша мрмљања и да то плаћају.Заговарате слободно тржиште. Изволите, изађите на то слободно тржиште. Изађите на црту! Покажите шта знате. Увели сте обавезно уписивање студената, јер да тога нема амфитеатар би био празан. Нико неће да слуша досадна и глупа предавања. И још морамо да слушамо Ваша вређања да преживамо. Стока прежива! Ми смо студенти! Срам Вас било! Стидите се!“
Момак је све изговорио у даху.
И седе.
Наста гробна тишина.
Чуло се само како са олука капље отопљени снег.
Господин Доктор је покупио своје папире са стола и бесно изашао из амфитетра. Тога дана више није држао предавања. Био је дубоко повређен и понижен. Желео је да се освети оном „ камионџији“, како је назвао бунтовног студента. Успео је преко својих омиљених студената све да сазна о њему и све је учинио да тај „камионџија“ не заврши факултет. Нека вози камион, ликовао је задовољно, када је сазнао да је момак следеће године напустио факултет.
После овог скандала, који се годинама препричавао међу студентима, Господин Доктор је заузео презрив став према свим тим доњим слојевима, популарно званим радницима и њиховим бунтовним лидерима, које је анегдотама и доскочицама исмејавао на предавањима и у јавности, залажући се да ти необразовани и лењи радници морају да имају Газду који ће их научити реда, који ће их контролисати и строго кажњавати, јер они осим шаргарепе и штапа ништа друго не разумеју.
Успон националсоцијалиста и долазак Милошевићана власт, Господин Доктор је дочекао са дубоким гађењем и касно пробуђени национализам његовог оца, Господина Генерала у пензији, кога је мајка следила у својој скојевској оданости верне жене без размишљања, што је за њега било додатно разочарење, довело га је до таквог сукоба са родитељима да је одбио било какву даљу расправу са тим, како их је звао, успаљеним и полуделим Србендама, који су под старост прихватили глупости да су Срби најстарији народ, да је угрожено српство, да је српски језик први светски језик, што је он претворио у тезу да су прво настали Срби и после њих амебе, што је чаршија у Круга Двојке годинама након тога експлоатисала, па се њихов однос, у тако промењеним друштвено-политичким временима, заснивао само и искључиво на породичним ручковима недељом, на којима се није смело расправљати о политици, заснивао се на његовој помоћи у обезбеђивању лекара који су лечили родитеље и на заједничком слављењу Нове године, пошто он није хтео да слави Божић и Васкрс, те су ти породични сусрети трајали све док родитељи нису умрли.
Након смрти родитеља, више времена је проводио на семинарима и предавањима по свету, стрпљиво чекајући да се издува тај национални балон, да се изгубе сви ратови и да дође до националног отрежњења. Управо због тог националног отрежњења, сматрао је да НАТО бомбардовање има смисла, јер су се кажњавали усијани национални митови, нарочито мит о Косову које је, како је он отворено говорио, било изгубљено и које је одмах требало предати Албанцима, јер нам је то био и остао тежак камен око ноге кога више, ако желимо да идемо према цивилизованој Европи, не можемо да теглимо и од кога морамо што пре да се ослободимо. У време НАТО бомбардовања је, заејдно са женом и децом отишао у Чикаго, предавао је пола године на Чикашком универзитету и чекао је да Србија капитулира и да се сруши Милошевићев режим.
Вратио се са породицом уочи Петог октобра, када је имао све информације својих америчких пријатеља да је одвојено довољно новца да се сруши Милошевић, подржавао је шифровану невладину организацију Г17, али није хтео да се учлани у њу, више је волео да буде професор и да управља својом невладином организацијом Центар за промоцију демократије и слободног тржишта, која је, после извршених политичких промена у земљи, постала главни саветник Владе у спровођењу неолибералног концепта у економској политици Србије.
Истовремено,његова Госпођа је отворила невладину организацију ПИДА, права и демократија, која је финансирана донацијама из Вашингтона, која је била главни саветник владе за израду европских закона и спровођења европске политике у рушењу српског националног идентитета и стварања свих услова да Србија постане кандидат за новог члана ЕУ, кандидат која ће добровољно прихватити наметнути фашизам вавилонског Брисела и одрећи се своје историје, вере, традиције , културе и своје националне особености.
Све остало о Господину Диктору је речено.
Данас тај малограђански одрод ужива у свом злочину, кога је урадио према својој држави и народу. Савест га не гризе. Пише и наступа као да се ништа није догодило у свету. Пише и наступа као да није учествовао у злочину. Као да 2007 није настала велика економска криза, која траје и данас и чији се крај још не назире.Он не жели да прихвати истину да је неолиберални капитализам пропао и да је ЕУ у потпуном распаду. Он не жели да прихвати истину да је Велика Британија изашла из ЕУ. Он и даље предаје на државном факултету пропале теорије о неолибералном капитализму. Он и даље заступа, после свих доказаних пљачки у процесу приватизације, да је нужна потпуна распродаја државне имовине, јер је приватни капитал супериорнији од државног капитала и тржиште је моћније од државног планирања. Он се залаже за слободно тржиште у свету где неколико фамилија све монополизују и све контролишу. Њему не смета што радници приватизованих предузећа живе као робови и што држава даје субвенције страним инвеститорима, док српске привреднике и предузетнике оптужује за лењост и старх пред тржиште.
Господин Доктор је био први који је у наш јадни јавни живот унео оне идиотске метафоре о чаши за коју се расправља да ли је до пола пуна или је до пола празна. Он је унео и оне ступидне америчке метафоре о куваној жаби у лонцу који се греје. Он је донео из Чикага реч транспаренто и дебилно махање прстима обе руке, када је хтео да неки израз стави под наводнике. Он је подржао све младе и нестручне јапијевце, који су, без дана радног искуства, узимала важна места у држави и јавним предузећима. Он је увео своје пријатење из Светске банке и ММФ-а да буду конквискадори, контролори и саветници Владе и Народне банке Србије. Он је заговарао операцију без анастезије и шок терапију. Тај лицемер и полтрон је подржао све премијере после Петога октобра, рачунајући и данашњег српског премијера Вучића, без обзира што је Вучић био радикални ратни хушкач, ратни профитер и шовиниста, који је нацистичким речником претио да ће за једног страдалог Србина да убије сто Муслимана, али он му је све опростио, јер је пристао да прогута велику жабу и да изврши признање Косова и тако нас ослободи тешког историјског баланса. Тај нитков, Господин Доктор, пристаје и на конфедерацију Србије и на отцепљење Рашке области и Војводине, јер сматра да те области нису Србија и да Србија треба да се заокружи и да постане Београдски пашалук и то јавно говори за стране медије.
Господин Доктор се неће зауставити у својој малограђанској издаји државе и народа, све док остали српски мислећи људи ћуте и повлаче се у илегалу, гледајући неке своје себичне интересе.
Зашто ћутите, браћо и сестре?
Чега сте се уплашили?
Плашите се да изгубите посао и плату? Пензију?
Зар немате стида? Зар вас није срамота да нас овакве барабе понижавају и вређају? Ако изгубимо Србију, постаћемо сви робови и радићемо за туђина.
Позивам све мислеће људе да устану у одбрану Србије, Срба и грађана Србије.
Позивам све мислеће људе да се супроставе издајницима и конвертитима.
Не смемо да ућутимо!
Немамо права да се повлачимо!
Морамо да се побунимо!
Морамо да се организујемо.
Нека свако од вас у својој средини раскринка овакве интелектуалне одроде.
Нека се сваки стручњак у својој области обрачуна са тим паразитима и скоројевићима, што загађују наш јавни живот.
Борите се против одрода.
И вратите се своме роду.
Београд,22.10.2016
