О ЧВРСТОЈ РУЦИ
Видим да група младих, образованих, национално опредељених, интелекуалаца прича о чврстој руци.
Мислим да се изјашњавају као марксисти, што ми не смета.
Смета ми та – чврста рука!
Која је марксистичка флоскула владавине пролетаријата.
Али, како је Бакуњин и предвидео, претворила се у владавину марксистичке олигархије.
Која је обесмислила марскизам на делу.
Позивање на Стаљина ми је страно.
Није у духу нашег Новог доба.
И нећу се освртати на такве предлоге.
Дакле, ево, понављам мој текст из 2017.г. који се односи на форсирање Чврсте руке.
ЧВРСТА РУКА – У потпуном друштвеном хаосу траже се решења. Знамо само да овако даље више не може. Уплашени од огромног незадовољства осиромашеног, опљачканог и незапосленог народа, најамничка квазиелита, слуге крупног капитала, пљују по демократији. Мекушци и кукавице, који траже пречице за решавање тешких друштвених проблема, не схватајући да пречица нема и да су све досадашње пречице биле погубне за Заједницу, наседају на пропаганду плаћеника Великог Брата и почињу, заједно са њима, у хору да бљују по демократији. Демократија је срање! Демократија води у хаос и расуло!Треба укинути демократију! Демократија нас је уназадила.
Шта је решење уместо те несретне демократије? Решење је – Чврста рука! На питање – чија чврста рука, одговора нема.Само нека је чврста рука, која ће, напокон, да уведе ред. Потреба да се уведе ред не значи да то мора да уради чврста рука.Зар ред не могу да уведу, рецимо, просвећени закони? Уместо да тражимо спас у чврстој руци непредвидивог вође, претостављам да је то његова чврста рука, зар није боље да се поштују усвојени закони, који важе за све грађане друштва које се налази у колапсу? Друштво је у колапсу управо због тога што се не поштују донета правила игре.Боље некакава правила да се поштују, него никакво поштовање донесених закона.
Проблем код чврсте руке, гледано из историјске ретроспективе, настаје када та чврста рука, коју нико не контролише, изгуби меру и када почне да дави својим чврстим стиском друштво које природно жели да се развија, али му то чврста рука не дозвољава.Чврста рука сваки отпор против своје владавине доживљава лично, као угрожавање њене чврсте мисије, па строгим мерама кажњава све оне који се побуне.Тако настаје тиранија чврсте руке. Уместо да решимо проблем хаоса у друштву, изазваног непоштовањем донетих закона, чврсторукаши нас уводе у диктатуру и насиље. Уколико та чврста рука припада неком дебилнном типу, идиоту, параноику, наркоману, пијаници, шизофреном лудаку или егоцентричном манијаку, каквих обично има много у политици, онда се друштво налази у озбиљном проблему. Његово даље пропадање сигурно ће се завршити ратовима, револуцијама и великим жртвама. Страдају највише они који не верују у чврсту руку. Они који верују у чврсту руку, који су тражили чврсту руку, увек се некако удоме у некој рупи тоталитарног режима.Њима је лично добро.
Задовољни су што су бар у рупи. Ако им и није добро, они то никада неће ни признати.То би за њих био велики лични пораз. А то никако не могу да дозволе.Чврста рука рађа своје наследнике. Природна тежња чврсторукаша је да неког из своје фамилије или непосредне околине одаберу да наставе чврсту владавину. Обично су то они који су највише послушни и најнеспособнији. Пошто нема здраве конкуренције, политика чврсте руке, после извесног времена, постаје све млитавија и претвара се у свој антипод. Друштво упада у декаденцију, распад и потпуни хаос.
Вратили смо се на почетак. Шта нам сада нуде чврсторукаши? Неку нову чврсту руку? Која ће, опет, да заврши у хаосу. И тако драгоцено време пролази. Човечанство, упркос техничко-технолошком развоју, постаје све контролисаније. Постаје све неслободније. Вртимо се у затвореном кругу концетрационог логора без жица. Један тоталитаризам смењује други.
Већина људи постају модерни робови. Уништен је дух Заједнице. Човек пати.Изгубљен је у времену и простору. Осећа како му живот пролази кроз руке. Огорчен је и очајан. Хоће да удахне пуним плућима, али му не дозвољава чврста рука. Почиње борба поробљеног човека за своју слободу. Почиње побуна против ропских стега. Човек хоће да се врати у природно стање. А природно стање је Заједница слободних људи. Видимо да политика чврсте руке не доноси трајно решење. Историја тираније показује колико је људи страдало у спровођењу чврсте руке.
Шта је онда право решење? Све када би и сами хришћански апостоли и свеци уводили чврсту руку, то не би било добро за Заједницу. Не би било добро јер би се различитост у Заједници уништила. А када уништите различитост у Заједници, онда сте донели смртну пресуду самој Заједници. Богатство Заједнице се састоји у различитости и те различитости одржавају њен живот. Никада просвећени апсолутиста не може надокнадити слободу различитости. Његова ограниченост убија врела живота Заједнице. Најбољи начин да се одржи та различитост је развој демократије у друштву. Савремено друштво је упало у проблеме не због тога што има вишка демократије, него управо обрнуто, због укидања изворне демократије. Представничка демократија је упала у ћорсокак из кога не може да се извуче. Представничка демократија је шпекулативно манипулисање заведеним и уцењеним бирачима.Слично је као на берзи када се шпекулацијама великих корпорација обесмишљва власништво малих акционара. Велике корпорације су чувари тоталитарног политичког система. Када се на све то дода да се непрекидно штампа долар и евро без покрића, онда је потпуно јасно да се у хиперпродукцији безвредног папира изгубила снага власништва малог инвеститора. Његово власништво више ништа не значи, као што глас бирача ништа не значи у представничкој демократији где се Курта и Мурта деценијама смењују са власти.
Тачно према сценарију Великога Брата. Представничка демократија западног типа се претворила у стаљинистичку диктатуру моћних корпорација. Разлика је само у томе што данас имате стотине телевизијских канала на којима немате могућности ништа да бирате, јер све понуде су исте, док вам у стаљинизму нису давали тај лажни демократски привид неког избора, него сте имали један канал кога сте сви морали да гледате.
У неку руку, стаљинизам је био поштенији јер је отворено гушио слободе грађана и поништавао различитости, док представничка демократија исто то ради, величајући људска права, грађанске институције и права мањина. У тој шароликости истога, аветињској празнини и свакодневном бесмислу и површности савремени човек је отупио.
Претворили су човека у потрошачког роба који је приморан да непрестално конзумира свакојако смеће комерцијалне цивилизације, јер је то једини начин, прехрањујући се тим отровним и опасним отпадом, да му сиве ћелије у мозгу остану закржљале, умртвљене и да он остане стални зависник наркотизованог потрошачког друштва. Египатски роб никада није имао ту илузију да је слободан. Он је тачно знао своју позицију у робовласничком друштву. Савремени човек је поробљен, али то тек данас, после избијања економске кризе, почиње да схвата.
Уколико желимо да сачувамо Заједницу и пружимо прилику човеку да се обнови и развија, онда морамо садашњи пропали модел представничке демократије да заменимо Директном демократијом, која ће се у електронском добу у коме живимо претворити у Дигиталну Директну Демократију. Владавина просвећених закона и укључивање свих људи у заједници да управљају самом заједницом и својим личним животима, односно нужност да сваки човек схвати да је та веза између заједнице и његовог живота директно повезана, да зависи од њега самога и да нико нема права да ту везу покида или да се убацује као неки лажни представник, посредник или тумач, то је једини начин да изађемо из садашњег хаотичног стања. Не, дакле, укидање демократије, него развој демократије. Не представничка демократија, него директна демократија. Не чврста рука тиранина, него владавина добрих закона.
Добри закони бране заједницу од чврсте руке диктатора. Добри закони бране слободу човека од самовоље појединца. Да ли је ово могуће? А зашто није? Све зависи од нас. Само треба да се изборимо за своју слободу.“
Немам шта данас да додам.
Мислим да је један социјалистички афористичар написао да чврста рука настаје навлачењем војничке чизме.
То нам данас не треба, зар не марскисти?
Београд, 7533.г. жетвар
