Ko je napisao ove redove? „Današnja skupština bila je veoma dosadna, beskrajno brbljanje, ponavljanje, razmetanje, traæenje vremena ….. Èudnovato je koliko bezoènosti pokazuju govornici svojim istupanjem u poreðenju sa njihovim sposobnostima i kakvom besramnom samoljubivošæu se usuðuju da svoje šuplje fraze nametnu skupštini.“
Na koga se odnose ove reèi? Ko beskrajno brblja? Ko se razmeæe? Ko traæi vreme? Ko je bezoèan? Samoljubljiv? Ko nameæe svoje šuplje fraze skupštini? Verujem da ste svi pomislili da opozicioni politièki analitièar iznosi svoje utiske o radu naše Skupštine. Ne, pogrešili ste. Gore navedene utiske o radu skupštine napisao je 12 maja 1847 godine Oto fon Bizmark nakon prvog prisustva sednici skupštine.
Teško da išta možemo da oduzmemo Bizmarkovoj oceni rada skupštine, kada nju poredimo sa našom današnjom skupštinom, možda je samo bestidnost, prostakluk i osionost poslanika veæi nego u Bizmarkovo vreme. Živimo u vremenu bez morala i ideologije. Makijavelistièka parola da moral obitava samo u crkvi dovela je do potpunog moralnog sunovrata u društvu. Tvrdnja ideologa vulgarnog pragmatizma da cilj opravdava sva sredstva, ta fašistièko – staljinièka krilatica naših neoliberala na vlasti, da bi se na brzaka, na foru, preko noæi uspostavila instant demokratija nove kaste, ta marketinška kampanja silikonskih reformatora i loših eksperata o uspesima nakon Petooktobarskog prevrata, nije više mogla da pokrije promašeni koncept šok – terapije u kome su graðani sve siromašniji, a pripadnici politièkih oligarhija i njihovi finansijski mentori sve bogatiji.
Ponovo su, po ko zna koji put u istoriji, sredstva zamenila proklamovane ciljeve. U društvu u kome se elektronskom gumicom briše seæanje i gde se vizija buduænosti završava uèešæem na modnim revijama, veèernjim gostovanjima na partijskim televizijama i dremanjem u skupštinskim klupama, u takvom društvu je teško saèuvati moralnu vertikalu i svoj pogled na svet.
Niste u trendu, gospodo! Ako na skupštinskoj blagajni ne uzimate novac za kilometre koje niste prešli, ako ne uzimate dnevnice, ne potkradate partijske kase, ne reketirate sumnjive biznismene, ako nemate stida, ako nemate obraz i niste napudrani da pljujete na sve ono što je suprotno od vas i što ne razumete, onda niste spremni da uðete u srpsku politiku. Niste spremni da uðete u zverinjak u kome je sve dozvoljeno da bi se što duže ostalo na vlasti i tako uveæavao politièki kapital koji nista imali kada ste ulazili u politiku.
Zašto se èudimo danas kada poslanici optužuju jedni druge za korupciju i kada se iznose cifre za transfer poslanika koje normalan èovek ne može da zaradi za svoj radni vek? Èemu, gospodo, èuðenje? Ko je kriv? Ko je stvorio taj nakazni parlamentarizam? Ko je od Parlamenta napravio vašar? Berzu? Pijacu za trgovinu propalim idejama i razlupanim principima? Ko je dozvolio da se Parlament pretvori u buvljak?
Mi, gospodo! Niko drugi nego mi sami. Graðani koji glasaju svoje poslanike. Glasaju tako što navijaju umesto da ih biraju prema vlastiti interesima. Problem je, dakle, u nama. Na delu je, kako bi Erih From rekao, iracionalni karakter vlasti. Na èelo države dolaze oni koji su najgori.
To se u èoporu nikada ne može desiti. Sva istraživanja pokazuju da èopor uvek ubija voðu koji voðstvo èopora koristi za zadovoljenje vlastitih interesa. Prirodna težnja za održanjem tera èopor da se što pre oslobodi napasnika koji zloupotrebljava svoju funkciju voðe. Nije bitan voða, nego funkcija koju on obavlja. A funkcija voðe èopora može pripasti samo onome koji mudro predvodi èopor i koji je spreman da se žrtvuje za svoju zajednicu.
Da, gospodo, voðe moraju da se žrtvuju za ideju. Žrtva razlikuje pripadnike elite od obiènog puèanstva. Biti pripadnik elite znaèi biti spreman da se žrtvujete za dobro zajednice. Ne za svoje sebiène interese. Ne za svoju porodicu, roðake, prijatelje i kumove veæ za milione ljudi koje ne poznajete i èija životna sudbina se nalazi u vašim rukama.
Milioni ljudi zavise od odluke elite. Zato su njihova mudrost i razum neophodni društvenoj zajednici. Kako da verujete nekon pripadniku, kako se sami predstvaljaju, elite da æe se žrtvovati za interese zajednice kada on krade poslanièke mandate, prodaje svoje mesto tajkunima, uzima provizije za sumnjive poslove i prodaje svoje uverenje kao kavrljivu robu na pijaci? Kako vratiti poverenje u institucije kada politièari na vlasti obesmišljavaju sve te institucije?
Ministar finansija uvodi torturu za sve poreske obveznike koji nisu platili poreze i doprinose, koji nisu uneli fiskalne kase ili daljinske kontrolore prometa, dok istovremeno njegov partijski kolega pljaèka skupštinsku blagajnu uzimajuæi novac za kilometre koje nije prešao i to bez putnog naloga. Kako je to moguæe da staljinistièko uterivanje državnih nameta ne pogaða partijske kolege? Kako neko može bez putnog naloga da uzima pare sa državne blagajne? Zašto se to strogo kažnjava u preduzeæu?
Isto možemo postaviti pitanje, zašto su neki estradni biznismeni pošteðeni? Recimo, dva brata Fresh&co i Sinalco, prema sopstvenom priznanju, duguju državi ogromne pare za poreze i doprinose, ali to ne smeta da budu glavni sponzori, biznismeni godine i uspešni u svim režimima. Zar ne važe podjednako zakoni za sve uèesnike na tržištu? Kakva je to tržišna utakmica u kojoj sudija pre meèa pravi dogovor sa jednom ekipom?
Institucije kvare oni koji sede u tim institucijama. Oni su insajderi. Rade u vlastitom interesu i nisu spremni da bilo šta žrtvuju. Anesteziolog iz ginekološke bolnice „Narodni front“ uhapšena je zbog uzimanja mita od 150 €, jer je trudnica htela epiduralni poroðaj, dok se ne zna da li je prodat Mobtel, kome je prodat i za koju cenu je promenjen vlasnik. Poslanici se optužuju da primaju za prelazak u druge stranke svote od po 200.000 €, dok 200.000 dece u Srbiji gladuje jer su neuhranjeni. I sve tako. U nedogled.
Iz današnje perspektive kada je javni život toliko raspoluæen, razvratan i uprljan izgleda da nam nema spasa. Sve je dozvoljeno. Sve se može kupiti. Svi su podmitljivi. Nema nepristojne ponude. Seæate li se filma sa tim motivom?
U filmu Robert Redford igra bogatog, ekscentriènog plejboja, veštog trgovca koji zna da ponudi pravu cenu za robu i koji mladom braènom paru bez novca nudi da jednu noæ provede sa mladom ženom za 1 milion dolara. Šta æe pobediti? Ljubav ili novac? Romantièari neæe razmišljati i opredeliæe se za ljubav. Pragmatièari velièaju ljubav, ali milion dolara je dobar posao za jednu noæ. Profitna stopa je ekstremno velika. Milion dolara za noæ! Komercijalna civilizacija poèiva na korisnosti. Dobro je sve što je korisno. Cilj je stvoriti što veæi profit. Milion dolara za noæ je dobra poslovna prilika. To se nikako ne sme propustiti.
I 200.000€ je ozbiljna cifra za prelazak u drugi tabor. Sve su to jedni isti tabori koji sprovode jednu te istu politiku protiv svojih graðana, protiv sopstvene države, protiv svog naroda i protiv bogate istorije. Lièno bogatstvo je nešto mnogo konkretnije i operativnije od bajate istorije koja se više ne može unovèiti. Kome treba istorija u svetu bez seæanja? Kome treba tradicija u svetu zaborava? Sve ideologije su umrle. Ideja više nema. Novac pokreæe svet. U robno novèanom svetu sve je dozvoljeno.
Afere sa otkrivaju samo ako neko nije bio ukljuèen u podelu plena. Ili ako je malo dobio. Robno – novèani svet je svet interesa. Sve je biznis. Ponuda i potražnja odreðuje cenu. Nepristojna ponuda je kad date nisku cenu. Niska cena stvara nezadovoljstvo na strani ponude. Visoka cena nervira kupce. Tržište æe uspostaviti ravnotežnu cenu. Trenutna ravnotežna cena za prelazak poslanika je 200.000 €. Ali, ta cena je nepristojno niska. Meðutim, desi da se neki provincijalac poslanik otvori po toj ceni, ali veæina ne prihvata tu nepristojnu cenu.
Kupac mandata merka. Procenjuje šta mu se više isplati. Da èeka kraj mandata ili da podrži raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora? Kupci još uvek kalkulišu. Raèunaju gubitke i dobitke. Prave pobednièke kombinacije. Poslanici su mirni. Èekaju skok cena. Kada cene skoèe, eto novih izbora. Posle njih, graðani æe platiti svoju cenu. Jer, na kraju svih krajeva, graðani plaæaju cenu nepristojne ponude.
Svedok, 12. decembar 2005.
