Početna Tekstovi i kolumne Svedok Na rubu pameti

Na rubu pameti

888
0
SHARE

Živimo na rubu pameti. Mnogi nisu mogli da izdrže razarajuæu destrukciju u društvu i poklekli su pod teretom suludog vremena. Teško je danas biti pametan. Ne samo da se ne isplati veæ, postaje krajnje opasno.

Razmišljati sopstvenom glavom nije preporuèljivo jer postoji velika moguænost da se sukobite sa zvaniènim stavom neke partijske sekte u usponu. A kada vas vladajuæa partijska oligarhija, ogrnuta svakojakim dogmatizmom, proglasi za otpadnika, jeretika, antireformistu, nacionalistu, mondijalistu ili kontrarevolucionara onda je to pouzdan dokaz da æete biti zabranjivani, proterivani, zatvarani ili lažno optuženi samo zbog toga što ne verujete u zvaniènu laž.
Ukoliko nastavite da se uporno bunite, braneæi neko svoje dostojanstvo i moralni integritet, živeæete krajnje siromašno u malograðanskom društvu, izolovani i nepriznati, biæete kužni dok u despotiji rizikujete da vas ustrele kao besnog psa i da vas bace na ðubrište istorije. To su, otprilike, alternative koje vam se nude.

Na drugoj strani, oni koji uspeju da proteraju moral iz sopstvenog života mogu da biraju razlièite varijacije ponižavanja. Ko izdrži to ponižavanje, ko uspe da sam pogazi sebe, dobiæe materijalnu satisfakciju. Pružiæe mu se jedinstvena prilika da se osveti svima onima koji su ostali uzvišeni i koji dosledno brane sopstveni pogled na svet. Namera moralnih protuva je da od društva naprave smrdljivu kaljugu u koju æe uvaljati sve ideje, dobru volju, poštenje i moralne principe èistih ljudi. Niko ne sme da bude neokaljan. Svi moraju da budu uprljani i obesèašæeni.

Lièno sam bio prisutan na poslovnom ruèku kada je Udarna Pesnica despotskog režima ponižavao i vreðao Komunistièkog Kapitalistu najgorim uvredama, psovao ga i nazivao najpoganijim reèima, dok je buduæi Špekulant u procesu tranzicije, koji godišnje obræe preko 1 milijarde evra, pseæe ponizno mahao repom i lizao stopala slugi Gospodara.

To ponižavanje nijedan dostojanstven èovek ne bi izdržao ni po koju cenu. Ali ljigavci i moralne nakaze nemaju dostojanstva. Oni zato godišnje obræu 1 milijardu evra. Tako se pitanje morala najèešæe završava simboliènom donatorskom uplatom siromašnima od strane novobogataša koji su, pod okriljem Familije, opljaèkali upravo te siromašne.

Ali nije problem u tim primitivcima. Banditizam je, kao što sam veæ pisao, svetska pojava. Teško mu se možete odupreti u procesu tranzicije iz burazerskog socijalizma u kumovski kapitalizam bez organizovane države. Pitanje je samo zašto nema države. Ostalo je sve postignuta visina cene. Ako imate novac, ako hoæete i ako ponudite dobru cenu onda vam je sve dozvoljeno, poruèuju nam mucavi advokati Špekulanata. Prostitucija je poželjna. Niko u društvu ne sme da je osudi. Sve je dozvoljeno onima koji imaju novac. Ponudite samo visoku cenu. Postalo je normalno da budete nemoralni. Više nije vest dana da je neko iz vlasti upleten u afere i kraðe, veæ bi vest dana bila da politièari neæe više lagati i obijati kioske.

Vest dana bi bila da su politièke partije, zbog istorijske odgovornosti prema sopstvenom narodu i državi, odluèile da sednu za okrugli sto, zakopaju sujete i taštinu i ponude pomirenje zbog interesa ugrožene zajednice.

Da li možemo oèekivati takvu vest dana? Teško. Poznavajuæi sve aktere naše politièke scene plašim se da to nije moguæe ostvariti sa sadašnjim politièarima. Naše partijske sekte su iskljuèive i klanjaju se samo sopstvenom voði. Nažalost, ni posle decembarskih izbora ništa se na politièkom tržištu nije promenilo. Balkansko poimanje politike zasniva se na tome ko æe veæi deo politièkog plena oteti za sebe i svoj èopor. Sve je dozvoljeno i svi savezi su moguæi. Naèini nisu bitni. Važno je da se ostvari zacrtani cilj. Na kraju, uvek se ispostavi da su ciljevi bili lažni. Taènije, pogrešni.

Glavni krivac za našu propast je naša kukavièka pseudoelita koju više interesuju preskupe liène PR kampanje nego dobrobit zajednice. Bio sam proteklih decenija dosledan kritièar kako ideologije primitivnog nacionalizma tako i neoliberalne ideologije vulgarnog pragmatizma. Govorio sam da su obe pogubne za našu državu i da moramo pronaæi središte u sebi ako mislimo da opstanemo kao narod. Ukoliko želimo da nestanemo, onda smo na pravom putu i ne treba ništa da menjamo. Vreme je pokazalo da je moja sumnja i kritika bila opravdana. Katastrofalne su posledice nerazumne nacionalne politike koja se svih ovih godina kretala od jednog ekstrema do drugog. Graðani Srbije su najviše platili svaðe naših politièkih sekti. Plašim se da se i danas istorija ponavlja. Bio bih presreæan da nisam u pravu i da grešim. Ali bojim se da graðane Srbije èekaju nova razoèarenja. Pad životnog standarda i dalje siromašenje æe se nastaviti. Sumnjam da je nova Vlada sposobna da nosi istorijski teret odgovornosti. Vlada je ponovo sastavljena od politièkih birokrata koji nikada nisu bili u privredi, koji su bili udaljeni od stvarnog života i koji ne znaju kako se stvara nova vrednost na tržištu.

Kakva je razlika izmeðu Koštunièine i Ðinðiæeve Vlade? Uslovi u kojima startuju te dve vlade su potpuno razlièiti. Posle oktobarskog prevrata postojala je ogromna energija naroda da se izgrade institucije i napravi bolji život u Srbiji, meðunarodna javnost nam je bila naklonjena, stizale su donacije i nudili se krediti, opozicije nije bilo, pobednièka koalicija je bila mnogo èvršæa jer je veæina graðana glasala za promenu neuspešne vlasti. Kažem namerno da su glasali protiv, nisu glasali za. Pored toga bivša Vlada je dosledno sprovodila nametnuti neoliberalni koncept. Koštunièina Vlada startuje u mnogo gorim istorijskim okolnostima. Apatija, beznaðe, ravnodušnost, kraðe, afere i laži se šire Srbijom. Institucije su namerno uništene i sve siromašniji narod ne može da pronaðe sebe. Meðunarodna javnost nam nije naklonjena što znaèi da æe biti mnogo manje kredita, a donacije æe potpuno prestati. Opozicija je moænija, ali krhka koalicija nije garant neke duže stabilnosti. Interesi partija toliko su suprotstavljeni da smo izgubili prvi kvartal u ovoj godini. Kada izgubite prvi kvartal, izgubili ste i èitavu poslovnu godinu. Pad proizvodnje u januaru za 20 odsto najbolji je dokaz da se sprema vrlo rðav scenario za privredu.

Politièari u Vladi i njihove partijske kolege u upravnim odborima zadovoljavaju samo svoju pohlepu. Feudalizacija države prisutna je u èitavom društvu. Feudalci su ministri, odnosno voðe stranaka koji iskljuèivo traže svoj omeðen posed na kome æe moæi da vode sopstvenu politiku. Ekspoze premijera prepun je floskula. Nema vizije ni strategije. Nema kljuènih poteza. Nema ni nagoveštaja kako æe se rešavati naša nesreæa. Sve je umotano u polit-institutska nadmudrivanja o ustavu, zakonima i institucijama. Prièa se o pokretanju privrede. Nigde se ne govori kako æe se to uraditi? Kako? Fitilj socijalne bombe je sve kraæi. Graðani i privreda više nemaju kud. Izgubili smo svako strpljenje. Socijalna eksplozija može da ugrozi i same temelje države. Postoji opasnost da se sruši nezavisnost i suverenitet. Postoji opasnost od uspostavljanja protektorata.

Da li je Koštunica svestan te opasnosti? Njegov zadatak je da što pre deaktivira bombu i ugasi fitilj. Može li on to da uradi? Zna li on to da uradi? Nikada do sada nije radio u privredi. Neodluèan je i usporen. Može li se on uhvatiti u koštac sa narastajuæim problemima? Problemi se ne mogu rešavati pukim objašnjavanjem. U ekspozeu nema konkretnih rešenja. Sve je dosadno poznato. To su prazne prièe vojskovoðe o pobedama, lekara o tome da se bolest mora izleèiti i specijalca da treba demontirati bombu. Kako? Ništa o tome ne znamo. Premijerska stolica je usijana. U nju mogu da sednu samo odvažni i spremni na rizik.

Ima li Koštunica odvažnosti? Da li je spreman na rizik? Na osnovu njgovog dosadašnjeg ponašanja teško je biti optimista. Sve njegove partijske skutonoše su ušle u Vladu. Ministar policije je priznao kraðu i kritièare optužio da ugrožavaju stabilnost države. Kao da je država kiosk koga treba obiti. Moram da kažem graðanima da sam zabrinut. Moram da ih pripremim za još teži život. Ne verujem da æe nova Vlada napraviti radikalan zaokret. Trebamo joj pomoæi. Ako joj pomoæ zaista treba. Graðani moraju da budu oprezni. Ne verujem da je Koštunica sposoban da bude Premijer. Ni Ðinðiæ nije dorastao tome. Kada dirigent orkestra ne zna kompoziciju, orkestar se raspada u opštem metežu. To nam se veæ desilo. Ako, pak, u orkestru imate muzièare koji nikada nisu svirali, onda æe se taj orkestar brzo raspasti zbog loše muzike.

Problem su, dakle, naše politièke stranke. One se grèevito bore za vlast, a kada u tome uspeju, dajuæi lažna obeæanja i kritikujuæi režim, suoèavaju se sa bolnom istinom da nemaju struènih i dobrih ljudi da preuzmu vlast. Neverovatan paradoks. Stranke odbijaju svaku saradnju sa struènim i poštenim ljudima i na kljuèna mesta postavljaju partijske mediokritete. Država dobija nesposobne ljude koji je upropaštavaju. I tako se vrtimo u tragiènom krugu. Živimo sve gore i ne vidimo izlaz iz sve veæeg besèašæa. Oni slabiji popuste i strmoglave se sa ruba pameti. Pravo u ludilo i zloèin. Nažalost, takvih je sve više. Srbija je ugrožena.

Nemamo više vremena za ludilo. Predložio sam zato okrugli sto svih stranaka, nevladinih organizacija, udruženja, sindikata i pokreta iz zemlje i rasejanja. Saberimo pamet na jednom mestu. Pronaðimo put izbavljenja. Ako to neæe da urade politièari, onda moraju sami graðani. Poènite da se samoorganizujete.Bolje je da graðani protestuju nego da polude. Ludaci nikada nisu imali svoju državu. Šta kažete? Ne èujem! Urliknite! Neka vas bar èuju oni na rubu.

SHARE