ИВЕ МИХОВИЛОВИЋ
„ ПОСЛЕДЊА АВАНТУРА БЕНИТА МУСОЛИНИЈА“
Док чекам да се објаве остале књиге Антониа Скуратиа о фашистичком вођи Бенито Муслонију Дучеу, ево књиге из 1965.године од југословенског новинара и публицисте, који је обрадио период од пролећа 1943. године до стрељања Мусолинија 28.априла 1945.године.
Књига је хронологија једног краха, арогантног и бахатог човека, који је умислио да је месија, који је био насилан, агресиван и окрутан, који је Италију одвео низ странпутицу, који није могао да се заустави и који је морао да заврши стрељан и обешен наопачке на тргу Лорето у Милану.
Владао је 21 годину, био је обожаван, слављен и милиони људи су га, заведени његовим лажима и својим слабостима, пратили, следили, подржавали, клечали пред њим, гинули за њега и онда, када је дошао до краја, када су се савезници искрцали на Сицилију и када су почели да ослобађају Италију, сви су га одједном напустили и заборавили.
Италијански народ је почео да се трезни од фашистичке опијености тек када је почео да губи у рату и када је од марта 1943.године било јасно да ће нацистичка Немачка и фашистичка Италија да изгубе рат.
Велика прекретница је била завршетак Стаљинградске битке у фебруару 1943.године.
Руси су након шест месеци опсаде поразили нацисте и преокренули ток рата.
Шта нам говоре ови историјски подаци?
Шта из њим можемо да научимо?
Насилници, убице и крволоци разумеју само језик силе.
Они се повлаче, предају и клањају само онима који имају већу силу.
Тиране, диктаторе и вође народ напушта само онда када доживи трагедију.
Који ће обим и форма трагедије да се одигра зависи од историјских околности.
Руси су одлучили о исходу светског рата.
Историја се данас понавља.
Руси су поново на бранику одбране човечанства од шизофрених глобалиста.
Стаљинградска битка је добијена у Сирији.
Сада се води Куртска битка у Украјини.
На пролеће 1943.године у Италији расте огорчење народа, избијају штрајкови, организују се партизански покрети и почиње, како је фашистички првак Роберто Фариначи писао Дучеу, распад фашистичког покрета.
Индустријска буржоазија, која је подржавала, следила и финансирала фашисте, Пирели је био фашистички сенатор, тражи да се одмах прекине веза са нацистима и Хитлером.
Краљ Виктор Емануел III пристао је на заверу, државни удар, да се ухапси Мусолини и задужио је министра двора војводу Акваронеа да све организује.
Интересанто да је министар двора Асквароне био тајкун, новобогаташ, један од најбогатијих људи Италије, који се уздигао и обогатио на сумљив начин преко ноћи.
Краљ је одлучио да влада не сме да буде страначко- политичка и дао је место премијера прослављеном маршалу из Првог рата Пјетру Бодољу.
Тако је краљ хтео, из старха од пораза, одмазде и одговорности, да се што више удаљи од фашизма и кривице за велика страдања свога народа у рату на погрешној страни.
Видели смо у прве две књиге успона фашизма да је краљева неодлучност, слабост и неспособност довела на власт Мусолинија, који је искористио историјску прилику, јер је био отворен политички простор да нека политичка снага нешто предузме и заустави распад државе.
Мусолиније је животињским инсиктом осетио да му је отворен пут према власти.
Заслепљен својом две деценије дугом власти, Мусолинији није веровао да савезници, након инвазије на Сицилију, могу да победе пет немачких дивизија.
Није ни веровао да се спрема државни удар.
Смејао се када му је један од фашистичких првака рекао да може да буде ухапшен.
Веровао је да нико нема смелости њега не сме да ухапси.
Ухапшен је 25. јула 1943.г, након разговора са краљем.
Крили су га на разним странама, чекајући да савезници ослободе Италију.
Мусолини је био кукавица да изврши самоубиство, лажни покушај резања вена жилетом је била само неуспела његова представа, понашао се потпуно избезумљено и уплашено.
Нестала је сва његова харизма, којом је две деценије заводио народне масе.
Међутим , Хитлеру је још увек требао Мусолини и зато наређује да га немачке специјалне снаге отму из заробљеништва, да га доведу њему у Немачку и да направи нови договор са њиме око организовања фашистичке државе у северном делу Италије, коју су још увек држали нацисти.
Био је то комичан покушај да се заустави сигуран пораз нациста и фашиста.
Партизани су га ухапсили у Донгу 27.априла 1943.године, при покушају да пређе у Швајцарску.
Крио се у немачком камиону, међу војницима, обучен у тесну немачку униформу са шлемом на глави.
Стрељао га је партизански пуковник 28.априла 1943.г. у 16,10 сати.
Стрељан је са његовом љубавницом Кларом Петачи, која му је остала верна.
Заједно са лешевим осталих фашистичких првака, камионом су довезени на трг Лорето у Милану, обесили су их за ноге, док су десетине хиљада грађана каменовали их и пљували по њима.
Док је леш Мусолинија лежао на плочнику, пришао је један стари антифашиста и пет пута пуцао у мртво тело.
Сваки метак је наменио за својих пет синова, које су фашисти стрељали.
Бес народа је трајао два сата.
Партизанска врховна команда је донела наредбу да се лешеви скину, одвезу, направи аутопсија, запсиници и да се покопају.
Тако је покопан фашизам.
Београд, 7532.г. гроздобер