Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Muèenje

Muèenje

820
0
SHARE

Posle svega što nam se desilo ne mogu da nastavim da pišem za list koji je bio poseèen u »Sablji«, a da, pre toga, zbog svih onih koji su èitali moje kolumne i koji su me hrabrili da izdržim i nastavim, ne progovorim nešto i o tom, na svu sreæu, prohujalom nevremenu. Imam, dakle, moralnu obavezu i prema listu i prema èitaocima. Zatvoriti oèi kao da se ništa nije dogodilo bilo bi zaista sramno. Uostalom, ne možemo krenuti napred ukoliko ne doživimo kolektivnu katarzu. Propuštena je prilika da se posle oktobarskog prevrata nacija proèisti.

Diletanti na vlasti nisu imali hrabrosti. Branili su neke tuðe interese graðana i privrede. Zato je važno da se držimo istine, bez obzira koliko ona bila bolna. Laži nas uvek odvode na stramputicu.

Mislim da je sva naša istorijska nesreæa, naroèito u XX veku, posledica laži koju širi naša pseudoelita da bi, kako tako, sakrila svoju odgovornost za istorijske promašaje koji su doveli do tragedije naroda. I danas se isto dešava. Nismo od istorije ništa nauèili. Posle martovske tragedije kada je nastradao premijer, ljudi koji su bili direktno odgovorni za njegovu smrt, neostaljinistièkim pretnjama su optužili sve druge da su uzrokovali nesreæu, samo su sebe iskljuèili iz optužnice.

Gebelsovska hajka je nastala ne samo prema onim kriminalcima, za koje je pokojnik govorio da neke od njih ih poznaje, kao i da se zna ko je u 50 gradova mafijaš, veæ je hajka krenula prema svima onima koji misle drugaèije od neoliberala. Bila je to jedinstvena prilika da se refomratori obraèunaju sa kritièarima i neistomišljenicima. To što su zatvorili beogradske medije, za mene verovali ili ne još malo æe nastati pune tri godine kako elektronski mediji u glavnom gradu ne smeju da objave moj koncept reformi, nije toliko strašno, bio sam zabranjen od poèetka 1993.g. do oktobra 2000.g., veæ je mnogo strašnije što su neoliberali, uplašeni da æe izgubiti otetu vlast, hteli sve nas da proglase kriminalcima koji su spremali atentat na premijera. Iste veèeri posle ubistva su neostaljinisti su, obuèeni u Armanijeva odela, podignuli optužnicu protiv svih onih kolumnista i kritièara reformi koji su se usudili da napadaju njihove reforme koji èitav svet hvali. Svesni da su krivi za ubistvo premijera, neomiljeni u narodu zbog pogrešno koncipiranih reformi, rešili su da iskoriste pruženu priliku i da nesreæu iskoriste za svoju liènu promociju. Nisu saèekali da se pokojnik sahrani, nisu ispoštovali pravoslavne obièaje, veæ su osvetoljubivo pozivali na linè analitièare i kolumniste.

Kakve veze smo mi imali sa ubistvom? Zar analitièari i kolumnisti nisu vlast opominjali i ukazivali da pogrešno rade? Divljanje mangupa iz njihovih redova i druženje sa problematiènim tipovima ne mogu se sakriti od javnosti »Nacional« je bio prvi koji je imao hrabrosti da piše o novogodišnjim letovima za Abu-dabi i o svemu onome što drugi nisu hteli da vide. Zašto su ostali æutali? Èega su se plašili? Zar im je mržnja prema prošlom režimu otupela kritièku svest? Ili su svi oni, kako to obièno biva posle revolucije, pronašli svoje interese u otimanju upražnjenih položaja?

»Sablja« je posekla sve sumnje. Umesto da se svi mediji otvore za raspravu o strašnoj nesreæi koja je pogodila državu kako bi se pronašli društveni uzroci tragedije, tržišni talibani su nasilno zatvorili list. Zašto? Kažu da je to žuta štampa koju oni ne èitaju. Ako stvarno ne èitaju, otkuda znaju šta piše u njoj? Ako je žuta štampa, šta ih briga o èemu oni pišu. Ako, nije istina to što se piše, zašto ne demantuju? Kada danas retrospektivno gledam na sve te dogaðaje, verujte ponekad izgleda, usled sve bržeg obesmišljavanja svega u društvu, kao da se to dešavalo prilièno davno, izgleda da je, ipak, sve to bila istina.

Zašto onda oni, koje poreske obaveznice plaæaju da štite državu i javni interes, nisu nešto uèinili da spreèe zloèin? Ko je kriv što se zloèin desio? Zašto niko iz Vlade nije dao ostavku? Ako su mu bi prijatelji, što ne verujem, zašto nisu ranije spreèili agoniju? Zašto niko nije uhapšen iz Vlade? Zar nije sramno da ni danas ne znamo kako se ubistvo desilo? Zašto nije ispitan telohranitelj? Koliko je snajperista bilo? Zašto su vrata bila zakljuèana? Zašto motorole nisu radile èitiri minuta? Ko je obavestio o promeni pravca kretanja kolone? Ko je krtica u Vladi? Ako su toliko bili ožalošæeni zbog pogibije, kako su mogli tako brzo da nastave sa kraðama? Zar nisu bili ucveljeni? Zašto su odlazili na letovanje nekoliko meseci posle pogibije? Zašto prisustvuju modnim revijama i pevaju pred ružièastim kamerama? Ko peva u žalosti? Ko ide nasmejean na premijere?

Sauèesnici su svi oni koje je on stvarao i kojima je verovao. Nažalost, sam je kriv što se okružio lošim ljudima.

Sujeta mu nije dozvoljavala da se okruži boljim od sebe. Hteo je da ga obožavaju poltroni i kukavice. Njih je uèio ideologiju vulgarnog pragmatizma. Oni su njegovi ðaci. Sada mu vraæaju onako kako ih je obuèavao. Morala nema u politici. Ko hoæe moral, neka ide u Crkvu. To je bila njegova velika greška. Pragmatièni fundamentalisti su obesmislili njegovu dugogodišnju opozicionu borbu. Prevareni su graðani koji su želeli pravdu. Najviše je, ipak, prevaren on. Nije to zaslužio. Nije hteo da nas posluša. Voðenje države je težak posao. Najteži. Dobri ljudi vode dobru politiku. Mora da postoji mera. Ne sme se ni previše kombinovati. Nije èak ni pragmatièno to raditi jer se može prekombinovati. Skromnost je vrlina koja kontroliše pohlepu. Verujte, nema napretka dok svako ne pogleda u svoju dušu. Tamo je izlaz svih naših patnji. Istinu niko više ne može sakriti. Moramo dalje. Ostaje nam, posle svega, muènina. I muèenje.

Objavljeno u listu „InterNacional“

SHARE