Moram nešto da pojasnim.
Vidim da ima dosta nerazumevanja.
Radi se o građanima koji su uzeli kredite u dinarima.
Ti krediti su vezani za kurs evra ili za kurs švajcarskog franka.
Danas kada je evro propao na 0,98 za franak nastali su veliki problemi.
Građani koji su dugovali 50,000 franaka sada duguju 60.000 franaka.
Kamate su porasle sa 30.000 dinara na 36.000 dinara.
I to sve u jednom danu.
Ko to može da izdrži?
Građani, koji nisu uzimali kredite, kažu da ih ne zanima sudbina građana koji su uzimali kredite.
Zašto su se kockali?
Zašto su se zaduživali?
Zašto su potpisivali ugovore sa deviznom klauzulom?
Zaključak, oni koji su se kockali moraju da prihvate realnost da su izgubili.
Da li je to baš tako?
Šta je istina?
Kada građanin uzme svoj novac i ode u kockarnicu i izgubi svoj novac, onda je to njegov lični problem i problem njegove porodice.
Onaj ko se kocka mora da prihvati činjenicu da je izgubio.
Niko ga nije bio po ušima da ide u kockarnicu.
Uostalom, ulazak u kockarnicu je veliki rizik za kockara.
Da li su građani, koji su uzeli kredite, zaista bili kockari?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje evo još jednog podsećanja.
Piramidalne banke Dafine i Gazda Jezde su opljačkale građane.
Tadašnja opozicija je isto tvrdila da su se građani kockali.
Ne treba im ništa vraćati, jer su se kockali.
Hteli su da zarade, ali su izgubili.
Ustao sam protiv takvog nakaradnog stava.
Zašto?
Postoji nešto što se namerno zaboravlja.
Banke Dafine i Gazde Jezde su dobile licencu za obavljanje bankarskih poslova.
Tu licencu im je dala NARODNA BANKA.
Znači, nisu oni nelegalno otvorili kladionicu ili kockarnicu, nego su imali sve papire za otvaranje banke.
Imali su i Veliko ovlašćenje.
Veliko ovlašćenje je licenca da mogu da vrše platni promet sa inostranstvom.
To im je sve dala država.
Kada su te banke počele da prikupljaju devizne štedne uloge, nudeći kamatne stope na devize od 10-15% MESEČNO, Narodna Banka je morala odmah da pošalje kontrolore u te banke i da im oduzme dozvole za rad.
Razlog, niko ne može da plaća takve zelenaške kamate.
Narodna banka to nije uradila.
Zašto?
Pošto NB to nije uradila, onda su građani pomislili da je to legalan i dozvoljen posao.
Građani su prevareni, jer NB nije sprečila piramidalne banke da opljačkaju građane.
Pljačka je bila smišljena u vrhu despotskog režima.
O tim piramidalnim bankama sam tada sve napisao i rekao u javnosti.
Država ne sme da dovodi svoje građane u zabludu.
Država ne sme da stvara zakonski okvir za kriminalne radnje.
Država ne sme da vara svoje građane.
Država mora da brani pravo i institucije sistema.
Moje primedbe, posle mog velikog zalaganja u javnosti, nekadašnja opozicija, došavši na vlast, prihvatila je i sprovela kroz zakon.
To je jedan od stotine mojih predloga koji je usvojen.
Država je zaštitila svoje građane.
Kako je ona to uradila nije predmet današnjeg teksta.
Ako sada pogledamo ovaj slučaj sa švajcarskim frankom, onda mogu da kažem sledeće.
Banke su građanima odobravale kredite u dinarima.
Dinar je nacionalna valuta.
Banke su građanima, da bi se zaštitile od inflacije i kursnih razlika, uvalili devizne klauzule.
Vezali su dinare za evro i za franak.
Na početku, bilo je i takvih primera, devizna klauzula se odnosila za evro, koga su vezali za franak.
To su fakti.
Državni funkcioneri, ministri i Guverner, savetovali su građane da uzmu kredite u francima.
Političari su bili plaćeni marketinški promoteri zelenaških banaka.
Mediji su bili puni neukusnih reklama, koje su mamile siromašne građane u kreditnu klopku.
„Meki krediti“ „ Lizing po ukusu“ „ Laki keš“
U javnosti je država stvarala atmosferu da onaj ko ne uzme jeftine kredite je ludak.
Tako je država namamila naivne i nestručne građane na kreditnu klaonicu.
Strane banke, koje su kupile domaće banke, nisu donele kapital u Srbiju.
Strane banke su dobile deviznu štednju od građana i depozite preduzeća i počele su da rade sa našim parama.
Pisao sam o tome da je moj švajcarski bankar pitao svog austrijskog bankara, na bankarskom sastanku u Londonu, šta oni rade u siromašnoj Srbiji?
Odgovor je bio precizan:
„Uzimamo pare od jednih budala i plasiramo ih još većim budalama!“
To je, nažalost, bila porazna istina.
Politički ološ je radio u službi tih banaka.
Privatizacija je mogla da počne.
Banke nisu mogle da plasiraju kredite građanima i privredi sa deviznom klauzulom.
To je bilo kršenje Ustava.
Narodna banka Srbije nije ništa preduzela da kazni banke.
Nije im oduzela dozvole za rad.
NBS je saučesnik u ovome zločinu.
Tako se zločin dogodio.
Preko 22.000 građana su za jedan dan bankrotirali.
Država ništa nije uradila da zaštiti te prevarene ljude.
Država mora da ih zaštiti, jer ih je država dovela u taj ropski položaj.
Znači, to je ogromna razlika između kockanja i ove organizovane državno-bankarske prevare građana.
Građani se nisu kockali.
Oni su rešavali svoje egzistencijalne probleme.
Država je obmanula svoje građane i učestvovala je u toj gnusnoj prevari.
To ne sme država da radi.
Nikada!
Koje je rešenje?
Nije rešenje, kako predlaže udruženje građana EFEKTIVA, da se kurs fiksira na 102 dinara za franak, jer je to priznavanje izvršene prevare. Samo na nižem nivou.
Rešenje je da se odmah – UKINE DEVIZNA KLUZULA.
To spašava sve prezadužene građane.
I još nešto. Moram da naglasim, jer ima mnogo proizvoljnosti u tumačenju.
Štete koije su nastale uvođenjem devizne klauzule, treba da se nadoknade iz para banaka koje su petnaest godina profitirale na ovakvom pljačkanju svojih klijenata.
Moja procena je da su banke u periodu 2001-2014. godine uzele 25 milijardi evra.
To je mnogo para.
Red je da mali deo tih para vrate i obeštete prezadužene građane.
Znači, ostali građani ne snose nikakav trošak.
To je važno znati, jer podli režim namerno gura ovu priču kako bi usmerio nezadovoljstvo jednih građana na druge građane.
To je pogrešno.
Ne nasedajte na prevare izdajničkog režima.
Glavni krivac je – politički ološ.
Ne glasajte, bre, više za te protuve i bitange.
Beograd, 17.01.2015.
