Izgleda da u Srbiji poèinje otrežnjenje od tranzicionog pijanstva. Polako, ali sigurno probija istina o našoj tragiènoj zabludi da su baš ove reforme i njeni promoteri nešto što se najbolje desilo od Prvog srpskog ustanka. Ta tranziciona laž, koju su nalickani japijevci bez iskustva obilato koristili da se na brzaka obogate, uzimajuæi provizije za svoje konsultantsko jajarenje, dovela je do bankrota privrede i kolapsa svih državnih institucija.
Bilo je normalno oèekivati da æe tako koncipirana i nametnuta šok – terapija doživeti katastrofu. Nažalost, kako to obièno biva kad neznalice i populisti doðu na vlast, svi oprezni i dobronamerni ljudi koji su opominjali novu vlast da reforme nisu dobile željeni pravac i da nisu dobro poèele, optuženi su da podrivaju demokratsku vlast, da su ostaci prošlog režima i da su ljubomorni na eksperte koje èitav svet hvali. Jereticima su proglašeni svi koji su drugaèije mislili. Tranziciono jednoumlje je zavladali Srbijom. Cenzurisani su kritièari nove vlasti.
Ponovo sam bio meðu prvima koji je ustao u odbranu ljudske pameti i struke. Slièno sam nastupao u vreme kada je Despot poèeo da se uzdiže, tvrdio sam da je psihopata i prevarant koji æe uništiti našu nacionalnu i državnu ideju, što se stvarno i dogodilo. Kada se režim srušio tvrdio sam da moji prijatelji iz opozicije nisu istorijski dorasli da vode državu posle oktobarskog prevrata. Bila je to bolna istina za njih, ali nisam hteo da æutim. Kome da æutim? Dobro sam poznavao sve njih i nisam im uopšte verovao. Bila je to gomila neznalica, šibicara, diletanata, frustriranih tipova i perverznjaka koji su pomislili da æe, iskoristivši istorijsku priliku, vladati do kraja života. To je bila kobna zabluda.
Graðani su tražili korenite promene sistema i bili su spremni da se žrtvuju radi boljeg života njihovih potomaka. Samo da krene, govorili su mi ljudi željni pravih promena. Ali, nije moglo da krene. Nova vlast, uplašena konkurencijom, znajuæi da su nesposobni, nije smela da oslobodi društvo, izgradi ustanove sistema i uvede tržišno nadmetanje u politiku. Da su to uradili sve bi u državi krenulo, ali bivši opozicionari bi morali da se vrate u zapeæak gde im je i bilo mesto. To je osnovni razlog propasti reformi.
U meðuvremenu, dolazi do tajnog dogovora izmeðu vrha tajne policije, vrha krupnog kapitala, vrha kriminala i vrha DOS-a da sve ostane po starom i da svako odbrani steèene pozicije. Nova vlast je samo tražila preraspodelu opljaèkanog kapitala tako da i njihovi predstavnici dobiju deo otetog kolaèa. Oni koji su bili sebièni i nisu hteli da saraðuju neminovno su reketirani. Sve je moralo da bude pod kontrolom novih vlastodržaca. Tako su saèuvane iste poluge despotskog režima. Prièa o reformama bilo je samo šminkanje mrtvaca. Reforme su propale na samom poèetku. Propagandni nastupi nove vlasti bili su neukusni, kièasti, dekorativni ukrasi na sahrani prerano probuðenih nada prevarenih i opljaèkanih graðana. Brzina kojom je novi režim pljaèkao sopstveni narod bila je zadivljujuæe bezobrazna. Balavci bez lika podražavali su ideologe vulgarnog pragmatizma na delu pokazujuæi da stvarno nema morala u politici. Podrška priuèenih instant birokrata iz meðunarodnih finansijskih organizacija bila je dokaz da neæemo uspeti da razvijemo sopstveni koncept reformi i da æemo verno slediti neuspeli neoliberalni koncept bez razvoja. Dakle, reforme nisu uspele zato što je koncept bio pogrešan, a u tom konceptu su radili loši ljudi. Lažni eksperti koji su kao konsultanti multinacionalnih kompanija postali ministri u našoj vladi. Takva vlada nije bila pod kontrolom srpske privrede. Opomenuo sam Ðinðiæa da sa teoretièarima ekspertima ništa neæe moæi da uradi. Nije vredelo. Objavio sam srpskoj javnosti da su opasni èikaški momci došli na vlast i da primenjuju neuspeli model neoliberalne šok – terapije po kojoj, kako je govorio nekada guru neoliberalizma, danas ozloglašeni Džefri Saks, “cele nacije preko noæi možete da prevedete u kapitalizam tako što æete ih ošošoljiti jednim udarcem u glavu i one neæe znati šta im se desilo“. E to OŠOŠALJAVANJE – došlo nam je danas glave. Tuæi jednim udarcem u glavu pacijenta koji posle despotske vladavine veæ leži u šok – sobi nije bio dobar recept za ozdravljenje. Smatrao sam da je to zloèin.
Izneo sam sopstveni koncept privrednog razvoja i pozvao malograðane na vlasti da izaðu na javnu raspravu. Cenzurisani i kontrolisani mediji nisu smeli da prenose moju struènu kritiku. Posle sto dana demonstrativno sam napustio položaj savetnika Premijera, funkciju koju sam obavljao na usmenu molbu Premijera i bez ikakve naknade, napustio sam jer sam video šta se sprema. Posle skoro èetiri godine u nedeljniku “Vreme“, listu koga smo poèetkom devedesetih podržavali zbog otvorenog opozicionog pisanja, a koji se poèetkom treæeg milenijuma pretvorio u propagandni bilten neoliberalnog režima, osvanuo je zanimljiv tekst “ O eksperimentu i pacijentu“. Mislim da je pojava ovog teksta prekretnica u našoj ideološkoj štampi i da neminovno poèinje preispitivanje. Nadnaslov teksta je – Potraga za alternativom. U ovom tekstu preneta su istraživanja Milana Nikoliæa iz CPA, jednog od retkih sociologa koji je saèuvao ugled i obraz svoje struke. Prema istraživanju g. Nikoliæa, “dosadašnja tranzicija donela je direktnu korist za manje od 2 (dva) odsto stanovništva, a indirektno za negde 8 odsto stanovništva“. Èitava tranzicija je pokrenuta da bi 2 odsto profitera reformi uveæali svoje bogatstvo, dok “60 odsto stanovništva Srbije živi ispod linije siromaštva“. Podela g. Nikoliæa na višu srednju klasu koja zaraðuje 200 evra po èlanu domaæinstva i nižu srednju klasu koja zaraðuje 70 evra po èlanu porodice najbolje govori o dubini našeg siromaštva. Napominjem, socijalna pomoæ, recimo u Kanadi, èuveni welfer, iznosi preko 1000 dolara.
Srpska ekonomija je danas 30 odsto one koja je bila u 1989 g., nezaposlenost se približava cifri od 50 odsto radno sposobnih ljudi “što nijedna zemlja ne može da izdrži“. U èemu je problem? Nikoliæ kaže: “ Nova politièka elita ne ume da pokrene ovu privredu i to je sada izgleda najveæi problem. Ona je nesposobna ili korumpirana.“ Poseban problem predstavljaju moje kolege ekonomisti za koje Nikoliæ kaže da su: “doktrinari i ne znaju dovoljno o savremenom kapitalizmu“. I opominje: “u našoj zemlji ne postoji druga ekonomska škola osim neoliberalne“. To je potpuno suprotno savremenim kretanjima u kapitalistièkim zemljama gde nema deregulacije veæ se sprovodi nova i jaèa regulacija privrede. U EU definisana je i velièina krastavca, konstatuje Nikoliæ. Posebno poglavlje dato je o savetnicima za koje je reèeno, “oni koje oni ovamo dovode, a to znaju svi koji su s njima radili, nisu baš elitni ekonomisti, oni su B i C klasa, mladi ljudi koji su tek završili fakultet. Oni o ovoj zemlji ne znaju ništa“.
Monetaristi iz èikaške škole ošošoljavali su dosta ovaj unesreæeni narod. Dosta je više! “Jedna poslovica kaže da pametan uèi na greškama drugih, a glup na sopstvenim. Kao najveæi glupak Evrope mi ponavljamo greške najglupljih zemalja u tranziciji“. To kaže g. Nikoliæ i zakljuèuje, “Politièka ekipa koja je sad na vlasti, a ni oni koji se spremaju da doðu, nisu u potpunosti svesni socijalne situacije“. B i C reformatori namerno guraju zemlju u propast tako da postoji velika opasnost od argentinskog scenarija. I tamo su neoliberalne dogmate sledile pogrešna uputstva èinovnika iz MMF-a. I afrièke zemlje su napravile istu glupost. Danas im onaj isti ošošoljavani Džefri Saks poruèuje da ne vraæaju kredite koje su uzeli jer su ih razvijene zemlje opljaèkale. I ponovo je taj Džefri Saks u modi. Sada se bori protiv onoga što je pre deceniju sprovodio.
Hoæe li i naši šibicari reformi da traže reviziju privatizacije i hapšenje oligarha? Hoæe li se zalagati da se ne vraæaju krediti koje su oni uzimali? Kako dalje? Gospodin Nikoliæ nudi rešenje: “nama je potrebno da ovde dovedemo one koji su razvojni ekonomisti, koji rade u zemljama u razvoju, jer je Srbija nešto razvijenija zemlja treæeg sveta“. Eto, tako piše jedan èestiti sociolog. Nije zatvorio oèi pred narastajuæim socijalnim problemima. Socijalna bomba kuca u Srbiji. Zašto drugi ekonomisti i sociolozi æute? Zašto su mediji okovani?
Zahvaljujuæi uredniku lista “Svedok“ dobio sam priliku da opomenem jedan deo javnosti na svu opasnost neoliberalne pošasti. Operacija bez anestezije nije moguæa. Mnogo boli. Ljudi nisu statistièki izveštaji. Njihovi životi i životi njihovih porodica su u igri. Egzistencija je ugrožena. Siromaštvo je ogromno. Privreda razorena. Sve ideologije su propale. Politièari su lažljivci. Treba nam nova elita. Prava. Ona koja ima viziju. Poštena i skromna. Elita koja æe da se posveti spasu naroda. Godine 1999 napravili smo Program za spas Srbije. Nije prihvaæen. Danas nudimo graðanima novi program i nove ljude. Alternativa postoji. Èikaški momci su prošlost. Ošošoljavajte neke druge. Gotovi su! Neoliberali su pukli! Ima nade!
