Početna Sadržaj Izdvajamo JOVAN DUŠANIĆ

JOVAN DUŠANIĆ

1633
0
SHARE

Od kraja do budućnosti istorije       
Jovan B. Dušanić     nedelja, 09. septembar 2012.
 
Kao što su pre dve decenije naši političari među poslednjim u svetu shvatili da je pao berlinski zid, tako će izgleda naši ekonomisti biti poslednji koji će saznati za krah neoliberalne ideologije[1]. Oni će i dalje po automatizmu uporno ponavljati poznate neoliberalne mantre, bez obzira na to što je očigledno da ih stvarnost na svakom koraku demantuje.

 

U isto vreme, svedoci smo da mnoga zvučna imena u svetu svoje stavove brzo prilagođavaju novonastaloj stvarnosti, nastojeći da stalno budu u fokusu javnosti. Oni odlično osećaju kada i šta treba da propovedaju, i ne vole da se podsećaju onoga šta su pre toga propagirali i za što su se odlučno zalagali[2]. Američki politolog i politički ekonomista Fransis Fukojama je pre nešto više od dve decenije požurio da proglasi kraj istorije i od tada slovi za jednog od najvećih svetskih mislilaca, mada se brzo prilagođavao stvarnosti koja se menjala i pravio ozbiljne zaokrete u svojim ranijim stavovima. U ovom tekstu interesuju nas, pre svega, zaokreti koji se odnose na ekonomsku problematiku.

F. Fukojama je stekao svetsku slavu zahvaljujući knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“ koju je objavljena pre 20-ak godina i koja je brzo prevedena na desetine jezika i postala svetski beseler. Takvu popularnost ova knjiga nije zadobila zbog ozbiljne naučne utemeljenosti nego zahvaljujući, pre svega, činjenici da se pojavila u vreme rušenja socijalističkih režima na Istoku koji je doveo do opšte euforije na Zapadu, te je to bio odličan momenat za glorifikaciju tada dominantnih (neo)liberalnih vrednosti.

U navedenoj knjizi F. Fukojama tvrdi da se nakon pada komunizma i trijumfa liberalnog kapitalizma na svetskoj pozornici više ne može desiti ništa što bi moglo poneti epitet „istorijski“, te da je liberalna demokratija postala krajnja tačka evolucije ljudske civilizacije i sa njom je definitivno pronađena optimalna ekonomska organizacija društva, a tržište je postalo svemoćno i preuzelo ulogu velikih sila. U skladu sa tim on se zalagao i za minimalnu ulogu države u društvenom životu, a posebno u ekonomiji, jer bi jaka država vodila gušenju građanskog društva i deformaciji tržišnih odnosa.

Međutim, F. Fukojama je neočekivano ozbiljno korigovao svoje stavove knjigom „Izgradnja države – upravljanje i svetski poredak u XXI veku“ koju je objavio 2004. godine, gde više ne insistira na svemoćnom tržište nego smatra da je izgradnju jake i efikasne države najvažnije pitanje za svetsku zajednicu, budući da su slabe i propale države izvor mnogih ozbiljnih problema u svetu, od siromaštva i side, do droge i terorizma.

Konstatujući da su ekonomske reforme zasnovane na Vašingtonskom dogovoru, u kojima se promovišu mere usmerene na smanjenje uplitanje države u ekonomske tokove, doživele neuspeh, F. Fukojama zaključuje da su zemlje, koje su se u svojim reformama pridržavale Vašingtonskog dogovora, dovedene u stanje gore od onoga u kome bi bile da se reforme nisu ni sprovodile, pre svega  zbog nedostatka institucionalnih kapaciteta države. Autor nas u knjizi podseća da je jedan od najvećih pobornika laissez-fair, Milton Fridman 90-ih godina prošlog veka savetovao zemljama u tranziciji privatizaciju kao panaceju (lek za sve bolesti), da bi 2002. godine izjavio kako je pogrešio i da su od privatizacije značajniji izgradnja institucija i vladavina prava.

U ovoj knjizi F. Fukojama se bavi i pitanjem suvereniteta država gde, između ostalog, piše da svim onima koji su se zalagali za „sumrak suvereniteta“ treba postaviti pitanje šta bi zamenilo moć suverene nacije-države u savremenom svetu i zaključuje da, u nedostatku jasnog odgovora, ne postoji drugi način nego da se vrati suverenoj naciji-državi i učine je jakom i efikasnom.

 

Novi ozbiljan zaokret u svojim stavovima F. Fukojama napravio je početkom ove (2012) godine objavivši esej Budućnost istorije u časopisu Foreign Affairs i tako od kraja došao do budućnosti istorije. Ističući da savremeni oblik globalnog kapitalizma ruši osnove srednje klase, na kojoj počiva liberalna demokratija, F. Fukojama postavlja pitanje da li liberalna demokratija može da preživivi propast srednje klase na kojoj se temelji.

U ovom eseju F. Fukojama pokušava da skicira ideologiju budućnosti koja ima dve komponente – političku i ekonomsku. Kada je reč o političkim odnosima nova ideologija, prema F. Fukojami, mora da potvrdi prednost demokratske politike nad ekonomijom, a takođe ponovo učvrsti legitimitet države kao predstavnika državnih interesa. Ali programi, koje je ona dužna da sprovodi u interesu srednje klase, moraju odlučnije insistirati na neophodnosti preraspodele bogatstva i predstavljati realističan put za prekidanje dominacije interesnih grupa u politici.

Što se tiče ekonomskih odnosa, prema F. Fukojami, reč mora biti o korekciji kapitalizma u smislu do kojeg stepena država mora pomagati društvu da bi se osposobilo za promene. Nova ideologija ne treba da smatra tržište kao cilj sam za sebe, ona više mora ocenjivati svetsku trgovinu i investicije ne samo iz ugla akumulacije nacionalnog bogatstva, no i ulaganja u napredak srednje klase. Međutim, ovaj cilj je nemoguće ostvariti bez ozbiljne i dosledne kritike osnova savremene neoklasične ekonomije, a koju treba početi kritikom elita, koje su dozvolile da se žrtvuje dobrobit velikog broja ljudi zarad prosperiteta jedne male grupe, kao i osude monetarne politike (posebno u Vašingtonu), koja donosi koristi samo bogatim ljudima. Međutim, do mobilizacije neće doći sve dok srednja klasa u razvijenim zemljama ostane posvećena idejama prethodne generacije, odnosno sve dok bude smatrala da njihove interese bolje štite slobodno tržište, nego država.

F. Fukojama ističe da je snižavanje mesta i značaja proleterijata u društvu, te komunističkih ideja na Zapadu, posledica jačanja srednje klase, ali ništa ne piše o tome koliko je jačanju srednje klase na Zapadu doprinelo upravo postojanje socijalističkog Istoka i strah od širenja komunističkih revolucija. Upravo to je prisililo Zapad da omogući veća radnička prava (sindikalno organizovanje, stalni rast plata, kraće radno vreme, stimulativno plaćanje prekovremenog rada, socijalna zaštita za nezaposlene, bolesne i stare, dostupnost obrazovanja i zdravstvene zaštite itd.). Takođe nema ni odgovora na pitanje kakva je sudbina liberalne demokratije u situaciji kada dolazi do ukidanja mnogih ranije zavojevanih prava zaposlenih i propasti srednje klase na kojoj ona i počiva.

Međutim, F. Fukojama u eseju Budućnost istorije ističe da danas najozbiljniji izazov liberalnoj demokratiji predstavlja Kina, a ranije je potpisao otvoreno pismo u kome se veoma kritično govori o Rusiju i traži od Zapada da izvrši jači politički pritisak na Vladimira Putina. Pored njega, to pismo su potpisali, između ostalih, i francuski pisac A. Gliksman, neokonzervativac R. Kagan, bivši direktor CIA DŽ. Vuls. U intervju za nemački Süddeutsche Zeitung(2004) na konstataciju novinara da je Putin izabran demokratskim putem, usledio je odgovor F. Fukojama: Da, tačno, većina je glasala za Putina i njegovu partiju, ali mi hoćemo ne demokratiju većine, nego liberalnu demokratiju. Kada je početkom ove (2012) godine u intervju za nemački Spiegel novinar utvrdio da F. Fukojama u svojim poslednjim istraživanjima tvrdi da nedostaci kapitalizma i globalizacija mogu dovesti u opasnost takav demokratski model, usledio je odlučan odgovor: kapitalizam je nepravilna reč, da bi se koristila u ovom slučaju, zbog toga što kapitalizam nema životno sposobnu alternativu.

Očigledno da je F. Fukojama za poslednje dve decenije znatno korigovao stavove i od kraja stigao do budućnosti istorije. U početku se zalagao za minimalnu ulogu države u društvenom životu (posebno u ekonomiji) i tvrdio da je tržište svemoćno, da bi sada smatrao da je izgradnju jake i efikasne države najvažnije pitanje. Međutim, za njega su još uvek tabu liberalna demokratija i kapitalizam, što ne znači da u nekom od narednih tekstova neće dopusti mogućnost da i za njih postoje alternativa. On odlično zna kada i šta treba da kaže, u vezi sa čim i koliko treba da bude kritičan, a koliko apologeta, kako bi i dalje na Zapadu bio slavljen kao jedan od najvećih mislilaca, te uživao u svim privilegijama koje uz to idu.

——————————————————————————–

[1] Neoliberalna ideologija je pokušavana da bude zamotana u pitku „naučnu“ formu, a koja se može lako savladati i na kratkotrajnim kursevima. Kolega Danijel Cvetićanin je za naše „eksperte“ koji su ih završili smislio i naziv: „segedinske kursadžije“. Neki od njih su odmah postali ključni ljudi u novoj „demokratskoj“ vladi u Srbiji u kojoj se zadržavaju sve ove godine ili su iz državne službe otišli na dobro plaćene poslove u biznisu. Drugi su angažovani u „naučnim“ institutima i centrima koji revnosno odrađuju dobro plaćene inostrane grantove i/ili državne sinekure ponavljajući već poznate mantre. Dobro su raspoređeni i umreženi i odlučni da spreče da se javno čuju i drugačija „nepoželjna“ mišljenja koja bi dovela u sumnju vladajuće neoliberalne dogme. Svi oni su prećutno dali zakletvu na vernost koju u praksi moraju svaki put dokazivati, a ako se ona jednom naruši automatski sledi isključenje i gubitak statusa i privilegija koje su kao verni članovi do tada uživali.

[2] U Srbiji postoji takođe nekoliko takvih ekonomskih „eksperata“ (nazivaju ih „kumrovačke kursadžije“ i „ljudi za svako vreme“) koji su u javnosti stalno prisutni i dobro plaćeni. Oni su već nekoliko decenija (bez obzira na radikalne smene vladajućih garnitura) uvek uz aktuelnu vlast i uspevaju da budu postavljeni za savetnike premijera i ministara ili visoke vladine činovnike. Za njih nije bitno ko je na vlasti i uvek su spremni da daju „naučnu“ argumentaciju koja je u skladu (i u interesu) naručioca. Pragmatični su i nikad ne postavljaju suštinska pitanja, ali znaju da slatkorečivo javno promovišu politiku koja odgovara naručiocima. Kako reče kolega Mlađen Kovačević oni funkcioniše po principu: recite mi šta treba da dokažem, a ja ću reći koliko za to treba da mi platite. 
 

SHARE