Ministar finansija je u septembru, iznerviran stalnim prozivkama zbog visine inflacije, ponudio javnosti opkladu da inflacija u 2005 godini neæe preæi prošlogodišnji nivo inflacije od 13,7%. Prema statistièkim podacima inflacija u oktobru je dostigla 1,7%, što na godišnjem nivou donosi inflaciju od najmanje 17%. Prošlogodišnji nivo inflacije je, dakle, uveliko premašen. Naravno, ministar finansija ne daje ostavku. Opklada je zaboravljena kao što su zaboravljene sve afere u kojima su uèestvovali njegovi partijski pajtaši. Danas nas ponovo zasipa optimistièkim prognozama da inflacija u 2006 godini neæe premašiti 9,6%.
Ko može da veruje neozbiljnom i nedoraslom politièaru koji se sam proglasio za eksperta da bi se domogao, mimo tržišne konkurencije o kojoj toliko voli da prièa, visokih državnih položaja i privilegija koje mu kao asistentu fakulteta nikada nisu bile dostupne? Kako da verujete nekoma koji nijedan dan nije proveo u privredi, koji nikada nije radio u finansijama i koji nije poslovao na tržištu?
Graðanima Srbije nisu potrebni statistièki izveštaji da bi saznali koliko je život postao skup. Oni koji danas žive od plate ili pošteno zaraðuju radeæi na tržištu jedva sastavljaju kraj sa krajem. Sve je poskupelo! Statistièko friziranje podataka ne može da ubedi sve nezadovoljnije graðane da je Srbija šampion reformi. Više nema ni marketinških kampanja Ministra koji pokušava da nas ubedi kako je Srbija na pravom putu i kako æe operacijom bez anestezije da se izleèi sve bolesniji pacijent.
Plaši se nadobudni Ministar da izaðe pred graðane Srbije i zbog toga kupuje vreme trulim politièkim kompromisima. Njihov cilj je da produže, makar za jedan dan, svoju neuspešnu vladavinu jer znaju, kada budu došli vanredni parlamentarni izbori, da više nikad niko od njih neæe doæi na vlast. Zato sada brane jedan drugog i drže se u koaliciji ne vodeæi raèuna o interesima graðana Srbije. Friziraju statistièke izveštaje i ubrzavaju rasprodaju strateških grana.
Prema mojim procenama inflacija se kreæe oko 35% i režim više nije u stanju da zaustavi rast cena. Upali smo u inflatorni talas koji se toliko visoko podigao da više niko ne može da ga spusti na zemlju bez velikih potresa i žrtava.
Šta je uzrok velikoj inflaciji? Proèitao sam mnoge izveštaje i ankete mojih kolega ekonomista i pravo je èudo kako nemaju profesionalne hrabrosti da graðanima Srbije saopšte surovu istinu. A istina je da je koncept reformi pogrešan i da se pacijentu pogoršava zdravstveno stanje posle pogrešno izvedene šok terapije. Problem je u tome što je hirurška operacija bez anestezije ugrozila život samom pacijentu. Prvi simptom dobrom lekaru da nešto ne valja u leèenju privrede je rast inflacije. Inflacija je temperatura privrednog organizma. Visoka temperatura se ne može oboriti marketinškim tuširanjem statistièkih izveštaja. Trenutno samozadovoljstvo ne obara temperaturu. Temperatura se ne može spustiti menjanjem toplomera. Ne može se spustiti ni promenom posteljine. Visoka temperatura pokazuje da u organizmu postoji žarište koje treba leèiti.
Inflacija je dokaz da u organizmu postoje sistemski problemi koji nisu rešeni i koji zbog nagomilavanja loših rešenja podižu temperaturu privrede. Šta to znaèi? Prevedimo to na narodni jezik. Ako doðete na posao u 9 sati, uzmimo to èinovnièko vreme za poèetak neradnog dana, i ako do 17 sati, kada smoreni sedenjem i preprièavanjem gluposti iz našeg malograðanskog života, ne uradite ništa, ne stvorite ni jedan jedini dinar nove vrednosti, osim što potrošite telefon, internet, struju, kancelarijski materijal, vodu i toalet papir, onda vi niste zaradili vašu dnevnicu od, recimo, 1.000 dinara, veæ ste napravili gubitak. Taènije, uzeli ste nešto što vam ne pripada. Oteli ste od nekoga drugoga koji je stvarao novu vrednost.
Ako ima više ljudi koji troše tuðu muku nego onih koji pokušavaju da stvore novu vrednost, onda se, radi stvaranja socijalnog mira u kuæi, štampaju novèanice koje moraju nadomestiti gubitak nove vrednosti. To štampanje novca bez realnog pokriæa je bežanje od istine. To je narkotizovano ponašanje ovisnika opijata koji duboko veruju da æe se izleèiti sledeæim ubodom zaražene igle. To je poslednja karta koju vuèe propali kockar pre nego što krene na jutarnje otrežnjenje. Naši reformatori punih pet godina beže od istine da je pogrešan koncept reformi i da neuki i pokvareni ljudi sprovode taj pogrešan koncept. Ceh za naplatu danas dolazi graðanima Srbije. Oni uvek plaæaju ceh.
Staro je ekonomsko pravilo da uvek pitate: koliko to košta i ko æe to da plati? Ekonomija je inženjerska nauka. Pogrešna konstrukcija modela neæe pokrenuti privrednu mašineriju. Ekonomija je matematièka veština brzog rešavanja jednaèina sa više nepoznatih. Ekonomija je, na kraju, domaæinsko usaglašavanje rashoda sa prihodima.
Svaki naš seljak zna da ne može potrošiti više nego što je proizveo. Nažalost, doktori nauka i njihovi magistri za Ministre, to ne znaju. Kada plate u privredi za èetiri godine porastu 136 odsto, a produktivnost rada u istom periodu poraste svega 15%, onda je to najbolji dokaz da je taj privredni sistem oboleo i da mora brzo da otpoène leèenje. Ako plate rastu 8 puta brže od produktivnosti rada, eto vam uzroka inflacije. Ako jedan ne baš zaposleni radnik izdržava jednog penzionera i jednog nezaposlenog, onda nastaje velika nevolja. A ako od ukupno stvorenog nacionalnog dohotka u jednoj godini polovina ode birokratiji, to je akutno stanje bolesti koja se mora urgentno leèiti.
Ako se zanemari leèenje nastaje inflacija. Stanje pacijenta pogoršava èinjenica da od 100 dinara preduzeæa moraju za poreze i doprinose da izdvoje 73 dinara. Stanje pogoršava èinjenica da lokalnoj samoupravi od prikupljenih 100 dinara ostaje 16 dinara, dok preostalih 84 dinara otme centralna partijska oligarhija u Beogradu.
Kako može da se troši više od onog što je proizvedeno? Ako je industrijska proizvodnja za prvih deset meseci 2005 bila u minusu 0,3 %, kako je mogla da raste potrošnja? Uzmimo jedan interesantan primer za ove hladne dane kada nas režim loše greje. Dnevna potrošnja struje poèetkom novembra iznosila je 118 miliona KWh, uz proseènu dnevnu temperaturu od 6,2 stepena, što je 7,5 % više nego u istom mesecu prošle godine. Nastavi li se ovakav trend rasta potrošnje moraæemo da uvozimo struju jer naša dnevna prozvodnja ne može da preðe 135 miliona KWh. Procena je da æemo zimus morati da uvezemo oko 600 miliona KWh. Ako uspemo da nabavimo struju po najnižoj ceni 4,5 evrocenta, pod pretpostavkom da se energetski gangsteri izbace iz posredovanja, prodavaæemo tu uvezenu struju po 3,3 evrocenta.
Ko æe da plati razliku u ceni? EPS æe za uvoz morati da obezbedi 40 miliona € i napraviæe gubitak od 7 miliona €. Ko æe da pokrije taj gubitak? Budžet? Zašto bi svi poreski obveznici plaæali te gubitke? Ili, zašto bi poreski obveznici plaæali sujetu Ministra finansija, koji je za renoviranje zgrade ministarstva utrošio 4 miliona € a za èije osvetljenje plaæamo 10.000€ meseèno?
Treba li siromašnim graðanima Srbije i uništenoj privredi takva zgrada? Da li je neko pitao poreske obveznike da li oni hoæe da finansiraju renoviranje te zgrade? Ovakvih primera, nažalost, ima bezbroj. Otuda inflacija. Lako je biti galantan dok drugi plaèaju vaše raèune. Kada svako bude plaæao svoje raèune i kada budemo delili samo ono što smo stvorili i naplatili tada æe se inflacija upristojiti kao u razvijenim zemljama. Tamo nema toliko laži i svako plaæa svoje raèune. Cene se nalaze pod kontrolom svih uèesnika na tržištu i svaki tržišni igraè poštuje usvojena pravila igre plašeæi se da ne izgubi.
Na našem tržištu nije tako. Najveæe zarade se ostvaruju podmetanjem i prevarom. Najveæe prevare su u poslovanjuu sa državom. Preciznije, državnom administracijom koja je korumpirana. Rast cena omoguæava monopolistima i saradnicima režima brze zarade. Umesto decenijama dugog, iz generacije u generaciju, teškog puta stvaranja kapitala na tržištu, naši novobogataši preko noæi otimaju imovinu od razoèaranih graðana uz pomoæ države. Potkupljujuæi državne èinovnike i politièku oligarhiju u strankama, oni stvaraju idealan ambijent za rast cena. A rast cena im omoguæava dalju preraspodelu bogatstva.
Siromašni postaju još siromašniji, dok bogati postaju sve bogatiji. Tako inflacija postaje sredstvo za uèvršæivanje kastinskog društva. Povišena temperatura se smatra normalnom pojavom. Nadrilekari nemaju nameru da rešavaju žarište bolesti. Prava istina se mora sakriti. Tajkunima trebaju nadrilekari. I zato ih drže na tim mestima. Oni se klade u naše živote. Kockaju se državom. I sudbinom naroda. Nemaju ništa svoje da izgube. Profiteri su tranzicije. Ništa im nije sveto. I nemaju stida.
Svedok, 29. novembar 2005.
