Početna Sadržaj Reagovanja FILM

FILM

792
0
SHARE

LA GRANDE  BELEZZA
Film VELIKA LEPOT

Režija : Paolo Sorrentino, 2013

Branko Dragaš, 02.04.2014

 

Evropa umire!

Tako bih mogao da počnem predstavljanje ovoga filma, parafrazirajući početak filma XX VEK Bernada Bertolučia, koji počinje zlokobnom vešću VERDI JE UMRO!

Kada umetnik i umetnost umire, onda živi zlo oličeno u fašizmu. Fašizmu koji se uzdiže iz prosečnosti, neobrazovanosti, lenjosti, pokvarenosti i tuposti, koje zlo nosi sa sobom i pred kojima se dobro i učeno uviđajno povlači. Večiti sukob zla i dobra. Zlo je preuzelo civilizaciju i dovelo je pred svršen čin. Ukoliko želimo da opstanemo, dobro mora da se organizuje da bismo konačno pobedili.

Evropa umire!

To je poruka ovoga umetničkoga filma.

Ostareli kozer, umorni novinar i razočarani pisac posmatra trulenje evropskih vrednosti u depresivnoj, pijanoj, drogiranoj, ravnodušnoj i pohlepnoj civilizaciji, koja je izgubila sve životne sokove, koja je promašila smer kretanja, koja je izgubila meru, veru i suštinu svoga bitisanja. Parada ljudske taštine,sujete, nadmenosti i koristorublja razmažene aristokratije, podlih političara, surovih kriminalaca, arogantnih plemića, potkupljivih sveštenika i izbezumljenih intelektualaca blebetala odvija se u Rimu, starom drevnom gradu, među muzejskim eksponatima, sa prigušenim, rembrantovskim svetlom, čime reditelj naglašava da je Evropa postala muzej i da se ljudi bez duha, života i energije pretvaraju u voštane figure.

Uprkos raskoši, provodima, žurkama, lagodnom životu i materijalnom obilju, životu kome streme malograđani, skorojevići, pompaduri i pompadurke naše provincije, to je ona čuvena rečenica koja sve opravdava – jedan je život,  odzvanja svuda praznina promašenih života, laž, obmana, podlost, izveštačenost i gubitak ličnog identita, utapanjem u bezličnu masu konzumenata potrošačke civilizacije na umoru.

Film je nastao iz razarajuće krize evropske civilizacije, krize koja uništava temelje evropskog društva, krize koja dovodi do raspada Italije, odvajanje Veneciji i čitave Veneto oblasti od bankrotiranog Rima, čiji je budžet u minusu čitavih 15 milijardi evra, krize u kojoj se ne nazire nova politička ideja i izlaz iz sveopšteg raspada sistema.

Glavni junak Đepo Gambarndela, plejboj besmisla, kralj provoda i blejanja, koji je izgubio životnu inspiraciju da piše drugu knjigu, shvata svu tragiku svog promašenog, hedonističkog života, spoznaje prazninu potrošačke civilizacije i počinje razornu kritiku tih krhih ljudi, koji su se okružili neumerenim bogatstvom i koji se dosađuju, dovodeći ih do ludila i samoubistva. On prekida nesnosno blebetanje skorojevića, provocira ih, izaziva, istinu im surovo saopštava, dere maske sa tih našminkanih lica, ruši njihovu izveštačenost, ruši iluzije, ismejava njihove strahove vezane za narcizam malih diferencija i primorava ih da nešto menjaju kako bi izašli iz te životne agonije. Kada njegov dugogodišnji prijatelj, dramski pisac i režiser u pokušaju, posle četri decenije provedene u svojim ličnim zabludama i lažima, provedene uz džin-tonik, napokon odluči da sve to napusti i da se vrati u svoje rodno mesto, to je prekretnica koja ga spašava daljeg tavorenja i bauljanja u praznom i otuđenom svetu bez duše.

Poruka  režisera da se siromaštvo ne priča, nego da se siromaštvo živi, na liniji je marketinga novog Papa Franje, koji svojim ponašanjem i životom nastoji da spasi što se spasiti može u evropskoj civilizaciji koja se sama urušava i nestaje. Razlika između malog broja bogatih koji imaju sve i velikog broja sirošanih koji ne mogu da prežive neoliberalni koncept razvoja društva, oličen u pohlepi i šizofreniji Vukova sa Vol Strita, toliko se uvećala da preti da dovede do socijalne eksplozije čitavog društva.

Režiser traži rešenje za ovaj gorući problem dekadentnog društva i pronalazi ga u staroj svetici, koja liči na ostarelog Dantea Aligijerija, i koja treba da provede brodolomnike iz pakla svakodnevnice u duhovno čistilište. Kako? Jedini način je da se , kako kaže svetica, vratimo – korenju! Moramo se vratiti pravim vrednostima.Moramo se vratiti drevnom dobu. Moramo da se iz korena preispitamo. Kod da promenimo. Kod nam nije dobar. Vodi nas u nestanak. I to je je suština vraćanja korenju. To je velika lepota nove ideje.

Penjanje i puzanje svetice uz stepenice ka nepoznatom vrhu, očajnička otvorena, staračka šaka, nije dobra metafora režisera za spas umornog i zalutalog čovečanstva. Suvišno je bilo to naglašavanje. Nepotrebno. Mirnoća stočetvorogodišnje svetice i njena rečenica za vraćanje korenju su bili dovoljni za razumevanja puteva našega spasa.

Na kraju, glavni junak shvata da je pronašao svoje korenje, može da počne da piše novu knjigu, jer čitav taj život do njegove spoznaje je bio samo trik. Hokus-pokus! Čarolija. Mistični magleni veo. Sve je nestalo. Ostali smo, napokon, sami.

Sorrentino je talentovan reditelj. Film je zanatski dobro urađen, ali je još uvek daleko od Felinija. Pokušaj kritike da ga uzvise iznad Felinija je neumesno poređenje.

Beograd, 02.04.2014

SHARE