Ivo Andriæ je napisao da nijedan bolestan èovek ne može da ozdravi ako prethodno ne prihvati surovu istinu da je bolestan i da mora da se leèi. Nešto slièno bi se danas moglo reæi i za naše društvo. Kada pogledate šta se sve dešava u našoj malograðanskoj javnosti, kada vidite to skorojeviæko foliranje i prenemaganje, džep – set idiote koji se utrkuju da pokažu svoju ogranièenost i glupost, manekenke, voditeljke, pevaljke i silikonske lepotice kako se nameæu da postanu medijske ikone društva u moralnom raspadanju, kada vidite kriminalce na politièkim funkcijama, drumske razbojnike kao uspešne poslovne ljude, prostitutke kao televizijske zvezde, kada vidite taj polusvet, te ljude iz podzemlja i potpalublja kako se uobraženo šepure, brbljaju, brabonjaju, kako se cerekaju, podvriskuju i podriguju jedan drugome u lice, kada èujete kakve sve bljuvotine, psovke i vreðanja izgovaraju ti perverznjaci i psihopate; kada, dakle, tu laž koja se zarazno širi našim društvenim tkivom, onda normalnom, vaspitanom i poštenom èoveku ne preostaje ništa drugo nego da se tiho i bez pompe povuèe iz tog zverinjaka u kome zaudara na krv, prevaru, pljaèku i zaraznu bolest koja preti da potpuno rastoèi svaki ideal, moral i logièno mišljenje.
Teško je biti normalan u ludnici. Teško je ostati neuprljan u svinjcu. Ne možemo se napiti èiste vode u žabokreèini duha. Ne možemo ozdraviti ako se ne napravi dijagnoza bolesti i pacijent ne hospitalizuje radi leèenja. Zbog toga moramo da se suoèimo sa surovom istinom i da našim graðanima kažemo – Srbija je teško bolesna! Srbija mora da se leèi! Ako hoæemo da saèuvamo nezavisnost države i naciju da saèuvamo od istorijskog nestajanja moramo Srbiju da ozdravimo. Desilo nam se nešto što je najgore za jedan mali narod. Došlo je do rastakanja našeg nacionalnog biæa iznutra. Uništene su sve vrednosti koje su vekovima stvarane. Sve je postalo besmisleno i vulgarno. Graðani se svakodnevo namerno truju medijskim otrovima da bi izgubili svaku nadu u bolje sutra i da bi što pre poludeli. Zamke i klopke su postavljene da bi se uhvatili sujetni i svojeglavi. Politièki dueli su postali gladijatorske borbe oko opljaèkanog plena. Dva lopova se svaðaju ko je manje ukrao. Nema sukoba mišljenja. Nema sukoba ideja. Nema sukobljavanja razlièitih koncepcija. Sve je postalo tako dosadno i bljutavo. Jedni isti ljudi se sele sa televizije na televiziju i šire zarazu. Prenose ludilo. Ludilo koje se brzo prihvata.
Neverovatno je koliko smo mi podesni da prihvatimo svakakvo smeæe komercijalne civilizacije. Sve što je najpodlije u tom svetu bez srca i duše se brzo zametne u našem narodu. Ko nam je za to kriv? Niko. Sami smo krivi. Prema poslednjim svetskim istraživanjima Srbi su šampioni egocentrizma. Mi smo egomanijaci. Nadobudni i uobraženi. Prepotentni. Prija nam laskanje i podilaženje. Volimo da traèamo i blatimo druge. Sprdamo se sa sopstvenom tragedijom. Ismejavamo ono što ne razumemo i što je razlièito od nas. Politièki smo diletanti. Nemamo državnièke mudrosti ni nacionalne solidarnosti. Stidimo se svojih korena. Snishodljivi smo pred strancima. Dodvoravamo se nevažnim birokratama. Borimo se protiv svetskih moænika. Ginemo nepromišljeno. Nemamo istorijsko pamæenje. Ne poznajemo vlastitu istoriju. Nismo spremni da se prilagoðavamo. Odbijamo da se modernizujemo i neæemo da uèimo.
Kakve su sve budale vladale nama, pravo je èudo da još imamo državu. Ali, danas se bije najteža bitka. Borimo se da ozdravimo. Borimo se da opstanemo. Zašto je današnja borba toliko teška? Nekada ste imali spoljnog neprijatelja koji nas je ugrožavao i koji je zbog višestruke premoæi porobljavao naš narod. Ali, neprijatelj je bio vidljiv, znali smo gde se nalazi i šta smera. Znali smo koliko je jak i šta moramo èuvati. Današnji neprijatelj je mnogo podliji. On je nevidljiv jer se nalazi u nama i razjeda nas iznutra. Protiv njega se najteže borimo zato što moramo da ga izbacimo izvan sebe.
Srbi su najveæi neprijatelji sami sebi. Srpska pseudoelita je više zla nanela svom narodu nego svi okrutni osvajaèi. Niko nije tako podlo i pokvareno prodavao sopstveni narod kao što je to èinila naša pseudoelita. Nijedan narod nije prodavan za manje para, pohvala ili privilegija pojedinaca. Nijedan narod nije toliko dugo trpeo da ga nacionalne voðe lažu, obmanjuju i jašu, udaraju mu dangu da bi ga još više ponizili i ismejali. Nijedan narod ne voli toliko svoje voðe kad su na vlasti i ne prezire ih kad izgube vlast.
Srpski narod nije imao snage da prizna istorijske zablude i ništa nismo nauèili iz tolike nacionalne tragedije. Nema katarze. Boj na Kosovu, Srpski Ustanak, Prvo i Drugo Veliko klanje i zloèinaèko NATO bombardovanje nisu bili dovoljni da opamete našu podanièku i slugeranjsku pseudoelitu da pronaðe put izbavljenja za nebeski narod koji nestaje. Lièni i partijski interesi su uvek bili iznad državnih i nacionalnih interesa.
Samoljublje i sujeta pseudoelite potpuno su obezglavile nacionalno biæe. Nemamo ni viziju ni strategiju. Nema državnika koji su spremni da ponude projekciju razvoja države i nacije do kraja XXI veka. Nema elite koja je spremna da se žrtvuje za te ideale. Politièari na vlast su opsednuti pljaèkom državne imovine. Pljaèka je još u toku. Politièki klovnovi zasmejavaju sve siromašnije graðane svojim prostaklukom i bahatošæu.
I dok se grofovi tranzicije još više bogate narod polako izumire i nestaje. Svaki pokušaj ozbiljne kritike se spreèava. Mediji su potpuno pod kontrolom oligarhije. Uvodi se savremeni neokolonijalizam. U privatizovanim preduzeæima se uspostavljaju koncentracioni logori. Korupcija je zahvatila sve pore društva. Ništa više nije sveto. Tajne nema. Stida nema. Zidaju se televizijske Piramide gluposti i kièa.
Koji bi ozbiljan državnik pristao da uèestvuje u politièkoj debati sa silikonskim pevaljkama? Koji vaspitaè naroda bi se skinuo da pokaže tetovaže da bi tako podigao svoj politièki rejting? Kakva je to demokratija u kojoj su ubice pisci, pevaljke filozofi i marketinški statistièari državnici? Kakva je to demokratija u kojoj su kriminalci ugledni poslovni ljudi koji uèestvuju na donatorskim veèerama?
Sve se pomešalo. Nema morala. Nema principa. Živimo u kolektivnom ludilu. Novine su prepune morbidnih ubistava. Opominjao sam da je socijalni kriminal opasniji od organizovanog. Organizovani kriminal nastaje pod kontrolom Tajne službe. Kada Tajnu službu stavite pod kontrolu institucija organizovani kriminal nestaje. Meðutim, socijalni kriminal se ne može kontrolisati zato što je nepredvidiv.
Tranziciona društva stvaraju sve veæi broj ljudi koji su gibitnici i koji postaju žrtve neoliberalnog koncepta. Na jednoj strani uveæavaju se bogatstva malog broja veæ prebogatih ljudi, dok se na, drugoj strani, stvaraju milionske armije nezaposlenih koji jedva preživljavaju i kojima je buduænost uništena. Šta da rade ti gubitnici? Ako nisu izvršili samoubistvo, ako nisu postali narkomani, ako nisu alkoholièari ili propalice oni postaju ekstremisti. Ekstremizam je njihov odgovor na promašenost života i gubitak svake nade. Ekstremizam hrani njihov egoizam i daje im snagu da istraju. Makar bili na pogrešnom putu. I to je neki pokušaj pre nego što ti gubitnici postanu sami žrtve tranzicije.
Ekstremizam je, dakle, posledica, nije uzrok. Pojava neonacista u Srbiji služiæe samo antisrpskim nevladinim organizacijama da izvuku nove donacije za narednu godinu. Neonacisti u Srbiji nisu pokret, mada sebe tako nazivaju, veæ su gradski šljam. Smeæe tranzicije. Gubitnici koji su gledali „Paklenu pomorandžu“. Neonacisti u Nemaèkoj su opasni jer su izvorni pokret. Na poslednjim izborima dobili su jedan milion glasova. Na sledeæim izborima æe, ako se nastavi tortura briselske birokratije, sigurno uæi u parlament. A onda se istorija može ponoviti.
Bolesna društva stvaraju ekstreme. Ekstremizam æe samo ubrzati našu nesreæu. Nevolja æe biti dublja a cena našeg oporavka æe biti veæa. Ako želimo da ozdravimo moramo postaviti taènu dijagnozu. Pacijent mora da dobije adekvatan lek za ozdravljenje. Dijagnozu znamo. Lek za ozdravljenje Srbije je izgradnja institucija pravne države i uspostavljanje vladavine prava.
Stvaranjem modernog graðanskog društva možemo izbeæi sve zablude iz prošlosti. Zbog toga je potrebno da se otvore svi mediji kako bi se sukobili koncepti. Javnom raspravom srušiæemo sve zablude i monopole. Nakon toga, recept za brzo ozdravljenje bolesnog društva su vanredni parlamentarni izbori.
Predlažem da se na svakih 15 meseci održavaju vanredni izbori na svim nivoima. Usvajanje završnog raèuna neka se izvrši na referendumu. Naka graðani pobede politikante. Neka državnici zamene politièare. Institucije i novi ljudi mogu dovesti do ozdravljenja društva. Zakoni su najbolji lek. Šok – terapija nije uspela. Operacija bez anestezije je ubila reforme. Sve moramo poèeti iznova.
Svedok 22. novembar 2005.
