САД
Како се то догодило да Срби, који су у два рата били најближи савезници Америке, Срби чије је јунаштво, храброст и пожртвовање слављено у Америци и који су истицани као пример на кога требају да се угледају други народи у свету, како се то догодило да данас, после толико година чврстог савезништва и искреног пријатељства, званични Вашингтон ради свим силама против Срба, подржава све оне балканске народе који су некада били непријатељи Америке и Срба у великим ратовима и повлачи најгоре политичке потезе баш према Србији, приморавајући Србију да прихвати сва наметнута решења која су супротна нашем националном интересу?
Шта се то догодило у америчко-српским односима? И ко је за то крив?
Главну кривицу за овакав данашњи однос мора да сносе САД, јер су они , после завршених ратова, излазили све моћнији, богатији и снажнији, преузели су водећу улогу у светској политици, нарочито од седамдесетих година прошлог века, када су наметнули свету неолибералну идеологију, која је довела до краха националних економија неразвијених земаља, која је пучевима и диктатурама, оружјем и убијањем мислећих људи насилно примењивана у пракси, да би 1989.године, после рушења Берлинског зида и краха совјетског социјалистичког блока, остала једина Империја на планети, која је одлучивала о свим светским питањима, која се наметнула као светски полицајац,која је оптуживала, хапсила и одмах осуђила, не поштујући међународне односе, увела је у међународне односе политику двоструких стандарда, која је кажњавала по сили свог закона, која је америчке интерсе налазила и одлучила да их брани у сваком засеоку на планети, која се осилила, постала бахата, искључива и сурова, која је дозволила да шпекулантски Вол Стрит уништи изворну америчку демократију, да опљачкају свој народ, да доведу до таквих драстичних социјалних раслојавања,тако да 67 милијардера има капитал као 3,5 милијарде људи на планети, која је довела друштво у стање социјалне револуције, која је запала у дубоку духовну, политичку и економску кризу, из које се не види миран излаз, та и таква Империја, односно привилегована каста политичара и тајкуна, укупно, према извештајима људи из њиховог окружења, који су их деценијама служили, свега тридесет породица у САД све контролише, мој назив две деценије за те рептиле је – ФАМИЛИЈА, главни је кривац сатанизације Срба и Србије и кривац наше данашње проспасти.
Криза је до те мере разорила америчко друштво да се данас САД налази на прекретници и пред великом дилемом – којим путем даље да се крене, јер досадашње штампање долара без покрића, експоненцијална функија је експлодирала , не даје никакве суштинске резултате, стање дугова државе, компанија и презадужених грађана је алармантно, па је потпуно неизвесно какакв је сценарио изласка из овог тешког стања. Моје мишљење је да постоји могућа четри сценарија изласка из садашље разарајуће кризе. Први сценарио, постоји велика могућност да избије Велики светски рат. То је сцанарио на кога играју банкари и мешетари са Вол Стрита. Започиње нови Велики рат у свету, рецимо, да зарате Русија и Кина, што је, на сву срећу, данас немогуће и да САД испоручује и једним и другима наоружање, храну и лекове, па да тако, услед ратних дејстава у којима војници САД не учествују, дође до поновног оживљавања производње и реалне економије у Америци. Други сеценарио, да САД уђе у директни рат са Русијом и да тако покуша да , након победе над Русијом, поново покори свет и настави да штампа паре без покрића, које ће наменути разореном свету и свима онима који ће бити робови америчке доминације у свету. Поставља се питање – шта ће се десити ако тај рат Руси добију? Трећи сценарио, да избије у САД грађанска револуција, да се уједине сви обесправљени грађани, без обзира на нацију, веру и расну припадност, да се удруже у борби против политичког олоша и банкарских олигарха и шпекуланата, да се поново изборе за све оне друштвене вредности које је неолиберализам уништио и сахранио. Четврти сценарио, да избије грађански рат у Америци, да се Америка подели на неколико држава, да свака новонастала држава штампа сопствени новац и да води своје финансије. Пети сценарио, да настане хиперинфлација , која ће избрисати све дугове и да се приступи увођењу нове валуте, неког новог долара или амера, који ће бити везан за златно покриће и који се неће штампати више без покрића и шести сценарио, да нарасту нове политичке, демократске снаге у Америци, које ће извршити системску реформу читавог америчког друштва, која ће раскинути са неуспешним неолиберлним опитима и која ће увести народни или етнички капитализам, можда и ново друштво- ХУМАНИЗАМ, заснованом на новим духовним вредностима и на новим друштвеним вредностима, заснованим на Слободи, Демократији и развоју Републике у интересу свих грађана САД.
Који ће сценарио да превлада? Тешко је одговорити. Све опције су могуће.
Наша кривица се састоји у томе, што српска политичка квазиелита, предвођена надменим и својеглавим Милошевићем, који је изградио култ непогрешивог Вође, није разумела шта се дешава 1989.године, након пада Берлинског зида, није разумела да настаје једно ново доба, да више нема равнотеже блокова, да нема совјетске империје, да је израсла само америчка Империја, да је остала само једна сила која се пита о свему и која све сама одлучује,која је преузела управљање светом, никога више не питајући за своје поступке и да смо ми, Срби, морали брзо да се прилагођавамо тој новонасталој политичкој ситуацији у свету, да схватимо шта се дешава у међународним односима и да нашу политику прилагодимо тој политичкој реалности. Политичко прилагођавање је значило, писао сам тада шта треба да радимо и позивао српске политичаре да се уозбиље и да не иду супротно од светских тенденција, јер ће нас та наша бандоглавост скупо коштати, писао сам да морамо први да се ослободимо социјалистичког и комунистичког наслеђа, да га оставимо историчарима и да га похранимо у музеје, морамо да трансфоришемо друштвену својину у државну, за компаније које су од стратешког значаја,у приватну, мешовиту и акционарски капитал, предлагао сам модел приватизације који би све грађане у Србији и расејању обухватио и омогућио им да постану акционари, што би нас увело у народни капитализам или капитализам са људским ликом, предлагао сам да ми, Срби, први изађемо из банкротиране и пропале Југославије, јер такав модел државне заједнице више није био прихватљив за наше националне интересе, предлагао сам да се федерални облик организовања државе претвори у конфедерални, јер је најбоље да свако плаћа своје рачуне, да нам немачка марка буде обрачунска јединица, да се изврши децентрализација Србије, да се заштите интереси других народа и националних мањина, да се распише референдум о увођењу монархије, мада сам републиканац, мислим да је било историсјки мудро да смо организовали тај референдум,предлагао сам да Скупштина буде дводомна и да се уведе Горњи дом-Сенат, предлагао сам да се направи развојна економска политика са двоцифреним стопама привредног развоја, да пореска политика буде са ниским порезима како бисмо привукли капитал из читавог света, да наши људи из расејања добију право гласа, учешће у власти и повлашћене услове за инвестирање, да се одмах донесе закон о реституцији, да се наши људи из света укључе у српску дипломатију и буду наши лобисти, да држава одвоји новац за куповину конгресмана, сенатора и медија у САД, јер се тамо све може да купи и излобира, да се финансира агресивна кампања у САД о нашем ратном савезништву и да се повежемо са америчким патриотама, који су се супростављали гангстерима са Вол Стрита, да се Југославија прикаже као тамница српског народа, да се отвори грандиозан музеј Николе Тесла и Михаила Пупина у Србији и САД, да се отвори музеј геноцида над Србима, да се направи пропаганда у САД о Лепенском виру и Винчи, о винчанском писму и неолитској уметности, да се направи америчко-српска банка у Београду и Чикагу и да Србија буде прва земља Источне Европе која ће извршити корените реформе у друштву, која ће спровести системску транзицију и која ће помоћи осталим земљама на Истоку, укључујући и Кину, где ћемо ми моћи да продајемо и уводимо наш модел транзиције. Предложио сам да прихватимо две пароле : Водимо љубав, уместо рата и Боље да правимо паре, него да се тучемо.
Како су све ове идеје прошле, није потребно да објашњавам. Национали добошари су палили угашене ватре, крв је узаврела, жиле на челу су набрекле, певале су се ратничке песме, позивало на освету, Косово и Српство су биле свете речи иза којих није стајала мудрост, национална опијеност је захватила све слојеве друштва, српска малограђанска интелигенција је постала ратнохушкача, напаљени старци у Академији су лечили своје болесне комунистичке комплексе, ратни профитери су почели да праве калкулације, професионални Срби су постали ударна песница деспотског режима, отпочела је организована масовна хистерија, лудило Вође је прихваћено као генијалност визионара, Месије и Пророка, пркосне Његове слике су свуда биле облепљене,поводљиви народ је потпуно био задојен и заведен и ја сам знао да нам се добро не пише и да се ова пијана национална авантура неће добро завршити по нас, јер су нас водили потпуни политички дилетанти и идиоти, незналице, нерадници и прерушени комунисти, лажни националисти, паланачки скоројевићи, помпадури и помпадурке, водили су нас психијатријски случајеви, пијанице, сеоски ђилкоши и вашарски џибери, водили су нас људи без искуства и знања о државним питањима, магационери, криминалци, предузимачи, црквењаци, трговачки путници, референти, бравари и чувари на фармама, кумровачки курсисти и марксистички идеолози, водили су нас људи са којима смо сигурно ишли у историјски пораз, који ће се завршити губитком вековних територија и највећим егзодусом Срба у модерној историји европских народа.
Било је јако тешко у то време, када су медији форсирали само естрадне шовинисте, који су вампирски шкргутали зубима и претили свима који не следе Вођу, да се проговори на линији здраве људске памети, мирно и разложно, све са документима и чињеницама, да се позове на богато историјско искуство и да се тражи расправа о нашој националној стратегији, да се скупе најумнији људи да отворено, пред камерама, поразговарју и да изнесу своје предлоге о нашој даљој националној политици, било је тада јако тешко да се залажемо за идеје које сам овде изнео, јер се од ударања медијских добошара ништа разложно није могло да чује, било је врло опасно критиковати и нападати суманутог Вођу, који је био политички слепац и историјски патуљак, било је сувише ризично да се залажемо да се престане са сатанизацијом САД, да мора да се оде у ту нову Империју и морамо тамо, у Вашингтону, као што смо некада ишли у Константинопољ, Венецију, Беч или Москву, да преговарамо, поткупљујемо, пузимо, додворавамо се, љубимо скуте и стопала, молимо и да пронађемо савезника за разрешавање драматичне југословенске кризе, јер без великог савезника ништа не можемо сами да учинимо, геостратешке позиције у свету су се брзо мењале у корист нове Империје, совјетска империја је пропала, Горбачов је распарчавао Русију кроз перстројку, нисмо имали никакв маневарски простор, него да се прихватимо изнету нову националну стратегију или неку другу, за коју се определимо после јавне расправе, да то што коначно усвојимо и прихватимо представимо у Вашингтону и да тамо, како знамо и умемо, добијемо сагласност и одобрење да спроводимо тај наш национални програм.
Шта се од овога остварило? Ништа. Никаква расправа никада није вођена. Сви паметни и искусни људи, који су имали своје идеје о новој српској националној стратегији, били су забрањивани и медији нису смели ни да их помену, док је слепо прихваћена накарадна, непромишљена и дилетантска политика Вође, који је постао господар свих наших живота и који је вукао све погрешне потезе, све док, после зликовачког НАТО бомбардовања, није пристао на капитулацију и није потписао наш велики историјски пораз.
На самом почетку југословенске трагедије, Милошевић је важио за америчког човека, који је, преко банкарских веза Борке Вучић, доспео до Рокфелера и до високих представника администрације у Вашингтону, што је био један велики искорак за Србију у односу на друге југословенске ратне политичаре, веровало се да је Слоба све договорио са Америма, да ће Србија брзо достићи шведски стандард, да Американци траже јаког човека за Балкан, да је тај политичар пронађен и да ће Србија постати Еурополис, планиран да се гради на истом месту где се данас гради нова Потемкинова кула названа „ Београд на води“. Све су то, наравно, биле лажи за унутрашњу политичку промоцију и за процес подјармљивања бунтовне српске јавности, која је тражила да се крене у коначно решавање српског националног питања, кога су комунисти држали под гвозденим стегама и забранама,све је то било сумануто спиновање јавности да се уведе култ Вође, јер Срби, наводно, воле вође и чврсту руку, све се то радило са намером да се преузме апсолутна власт, да се један комунистички бирократа устоличи за Десота, да се демократија и демократске институције извргну руглу и спрдњи, председничко кандидовање несрећног Шећеровског је показало сву злонамерност српске власти, да се до краја обесмисли и исмеје вишепартијски систем, али, морамо то да признамо, упркос свему томе што је рађено у Србији бахато и примитивно од стране Милошевића, практични Американци су играли на самом почетку на њега, који је био њихов човек од поверења, обрађен и припремљен да узме власт, да Балкан држи под својом контролом и да спроводи америчку спољну политику. Вашингтонска администрација је Милошевићу дала, ако тако могу да напишем, одрешене руке да ради у оквиру договореног плана рушења комунизма и успостављања дивљег, неолибералног, бандитског капитализма, дала му је одрешене руке да Балкан држи под својом контролом и да буде њихов човек од посебног поверења, док они не буду завршили велики посао у Русији, који су почели са метиљавим Горбачевом и мисле да све реализују са пијаним Јељцином, планом који се заснивао на томе да се коначно, после толико векова и мука, после толико проливене крви и страдања, велика и ресурсима пребогата Русија покори, да се освоји без испаљеног метка, унутрашњом издајом њених поткупљивих политичара, да се Русија распарача на десетак нових држава, да све те државе примене неолиберални концепт у вођењу економске политике и спроведу припремљени Вашингтонски консенсус, да се сатрвена и поражена Русија покрсти, да пређе у католичанство, да призна врховну власт римског Папе и да амерички вампирски капитализам на одру, који је већ неколико година упао у кризу, добије нове природне и људске ресурсе, да добије нову и свежу крв за свој даљи опстанак, па је читава та балканска свађа и препуцавање југословенских народа, који су братски народи и говоре истим, српским језиком, ишла на живце америчким макијавелистима, који никако нису могли да схвате балкански менталитет, који су тражили неког са чврстом руком да влада, да лупи руком о сто, да заврне уши непослушнима, јер се, сматрали су, једино тако може владати дивљацима на Балкану, па је, ето, из тог разлога одабран Милошевић, да се не губи на времену пред важнијим пословима у Русији и да се по кратком поступку Балкан стави под америчку контролу.
Америчка политика је врло прагматична и она није спремна да се мења због неких бандоглавих и умишљених појединаца, које су они довели на власт да им служе, то је империјална политика без милости и осећања, са чврстим прорачунима у интересу америчког капитала, то је колонијална политика која се заснива на сазнању да су САД остале једина и права Империја, да се свет, како се каже, заиста преко ноћи променио, да више нема равнотеже блокова, да постоји само једна Империја која се пита, одлучује и кажњава, да та Империја није заинтересована да се бави националним проблемима посвађаних балканских народа, да су сви они за њу иста стока и раја, дивљаци и примитивци, да Империја доводи своје људе да управљају тим државама, да ти људи могу у својим земљама, попут Чилеа, Аргентине, Бразила или било које друге пробљене и задужене државе у развоју, да раде шта хоће, могу да изведу пуч и државни удар, могу да уведу диктатуру, могу да побију све легално изабране представнике народа, могу на стадионима да масовно убијају људе који се противе националној издаји и америчком хегемонизму, могу да побију сву националну интелигенцију која одбије да сарађује са тиранима, могу да окупирају све медије и да читаву државу затворе у концентрациони логор, америчким бирократама и борцима за људска права то ништа не смета, то њих ништа не дотиче, важно је само да тај диктатор на власти спроводи неолиберлни концепт кога је осмислио Милтон Фридман, гуру неолиберализма, важно је само да његови чикашки момци и следбеници уђу у владу и министарства, да распродају кроз приватизацију све националне ресурсе, да задуже земљу, да отворе тржиште за америчке корпорације, које ће извршити сурову експлоатацију свих националних ресурса, да потпуно разоре националну економију и да из читаве те колонијалне операције САД изађе као још богатија држава, која ће свет усрећити холивудским смећем и политичким флоскулама о вољи народа, демократији,слободном тржишту и слободама и правима поробљених и задужених грађана.
ЦИА је била задужена да проучава кандидате за обављање овакве крваве империјалне политике и они су то перфекто професионално одрађивали, имали су психолошке профиле свих балканских поглавица, знали су све о њима, могли су да их лоботомирају и уцењују, могли су да их обучавају и да им за саветнике поставе плаћене економске убице из ЦИА, који су имали задатак да их прате, терају и прете, да убрзавају све те транзиционе послове, да контролишу како се колонијални план одвија и да ликвидирају све оне који би били спори, некоперативни, који би се почели да колебају, сумњају, да врдају и мењају договорену политику и усвојене тајминге, јер Вашингтон није дозвољавао појаву недисциплине, аљкавост или намерно отезање и кочење, није дозвољавао никакве импровизације и самовољу, морао си да испуниш све што је било уговорено и што си преузео, ухватио си се сам у коло и морао си да играш у том колу по музици коју Вашингтон пушта, није било дозвољено српско буџење и курчење, није било дозвољено поигравање и замајавање, америчка Администрација је педантно водила послове Империје и захтевала је да сви буду тачни и уредни у извршавању својих обавеза.
Милошевић се спотакао на тој првој степеници разумевања како функционише Администрација Империје, није разумео да Фамилија управља Империјом, да је Велики Брат извршни директор који контролише Белу кућу, Вол Стрит и Пентагон, да је то Генералштаб који оперативно извршава наредбе Великог Брата и да су представници Администрације, без обзира да ли су државни секретари или представници ММФ-а и Светске банке, изасланици или амбасадори, само професионални војници, виши и нижи официри, на задатку који им је поверен, да немају никаква лична осећања, оперисани су од било каквих емоција, да су то обучени конквискадори, који су истренирани да буду политичке и економске убице, сурови инквизитори, да су најамници који траже да се испуне преузете обавезе и да са њима нема поспрдног замајавања и да они грешке никоме не праштају.
Интересантно је овде истаћи, да је готово исту грешку са Администрацијом Империје направио десет година касније и премијер Зоран Ђинђић, мада је био модернијих схватања од Милошевића и сматран је европским, односно немачким човеком, па се очекивало да ће он то добро искористити у свом политичком деловању, имао је много бољу геостратешку позицију Србије у свету када је преузео власт, администрација Брисела и Вашингтона је стајала иза њега и могао је, према њиховом одобреном плану, да ради шта и како хоће у Србији, али, нажалост, показало се и у случају Ђинђића да он, попут Милошевића, није имао историјску мудрост, није поседовао историјско знање, није имао никакву националну стратегију, није хтео да окупи око себе наше најумније људе да се посаветује, лично сам му предао Програм за спас Србије, кога смо 1999.године урадили група стручњака из различитих области, стручњаци из земље и расејања, то је био, према моме мишљење, најбољи државотворни програм у 20.веку, али, нажалост, Ђинђић није имао разумевања за такав оперативан и конкретан Програм, није имао слуха за тимски рад, поверовао је у америчка обећања да ће му донирати 6 милијарди долара за покретање привреде и да ће доћи две моћне америчке корпорације у Србију, поверовао је у ту сладуњаву холивудску сапуницу, која се увек завршава извештаченим осмесима уиграних глумаца на историјској позорници, поверовао је да ће се све то тако и догодити, али је само после мање од две године, толико је отприлике и подршка Администрације трајала у случају Милошевић, схватио да је преварен, изигран, намагрчен, да мора да испуни све обавезе које је Администрација зацртала, обавезе које су биле политички погубне за оне који су их спроводили, обавезе које су биле супротне нашим националним и државним интересима, обавезе које су доводиле Србију у ропско вазалство а Србе до истребљења, па су и Милошевић и Ђинђић одлучили да откажу послушност америчкој администрацији, да не прихвате даљи уговор са њима, да почну да спроводе српску националну политику, која ће бити у служби државе и грађана, одлучили су да промене у потпуности дотадашњу политику, али нису схватили да то није било могуће, да се постигнути договори морају да поштују, да нема одустајања, да мора да се настави даље, Администрација је тражила само да се време и рокови морају да испуне, њу нису занимали никакви историјски и национални разлози, само је тражила да се поштује агенда преузетих обавеза, а када је постало јасно да се то неће испоштовати, да су обојица чврсто одлучила да покажу непослушност, да одбију сва наређење, да су отпочели да спроводе неку своју политику, политику која није била одобрена од Администрације, настала је права паника у Администрацији, која је тражила одобрење од виших инстанци да се непослушни играчи искључе из игре, па када је од Великог Брата стигло одобрење да Администрација ради по својој процедури за те прилике, онда је дошло до тога да је Милошевић проглашен балканским касапином, крвником, подигнути су НАТО бомбардери да уздрмају његову утемељену владавину, па када ни то није успело, онда је уложено, наводим званичну цифру, незваничне су много вече, преко 72 милиона долара у кешу да се он сруши, да се победи на изборима, да се ухапси и изручи Хагу, где ће бити отрован и убијен, док је Ђинђић изведен на стрељање испред згараде Владе, устрељен је и бачен на плочник само као опомена свима онима који не поштују преузете обавезе и који хоће да преваре Администрацију.
Администрација се не може преварити. То никако да схвате српски политичари. Не само они из Милошевићевог доба, који су на преговараче из Администрације Империје гледали као на неке сеоске ђилкоше на вашару у Руми, него и они Ђинђићеви, наводно, проевропски министри, који су пред Пинк камерама, простачки и сељоберски, вулгарно и жалосно, говорили о томе, заценивши се од спрдања, како је будући министар Веља Илић хтео, жртвујући се за Србију, да „ нагна Бабу“, државну секретарку Империје – Мери Олбрајт, јер се Баба напалила на њега, заборављајући да причају као државни функционери Србије, да причају, без обзира како изгледала та Баба, о жени која је државни секретар за спољне послове Империје, која ту није дошла случајно, која је прошла сито и решето, која се деценијама припремала за то државно место, која је одабрана и изабрана, која не представља себе, него Империју, најјачу државу на планети и са том Бабом нема простачког зајебавања, спрдања и подругивања, јер је то много опасно, то није културно, то је будаласто, то не раде озбиљни политичари,тако не причају о било којој жени прави мушкарци, то је одвратно, примитивно, дебилно и таква политика нове власти неће догурати далеко од Милошевићеве бахате политике, таква политика је унапред осуђена на пропаст, на поразе и трагедије, што се данас показало тачним и што треба да послужи будућим политичким генерацијама као наук да такве почетничке и клиначке грешке никада не праве, јер то непристоји државницима Србије.
Данашњи властодржац Александар Вучић ништа није научио од својих претходника, никаква искуства није стекао из њихових несрећних судбина, он сумануто и сулудо главиња на све стране, не зна више куда удара, не схвата да је досадио Администрацији, да су изгубили поверење у њега, да не могу да поднесу толике његове лажи и да су већ донели одлуку, видећи да он све више луди, да га отпишу,јер не испуњава преузете обавезе, постао је несносан, непредвидив, својеглав, заљубљен у своје политичке флоскуле, почео је да им смета и да их нервира, што је опасно , не за његову политичку каријеру, сасвим мало је још употребљив, него за његов лични живот, што је много трагичније, пошто, видели смо из два наведена историјска примера, Админситрација никоме ништа не прашта и немилосрдно кажњава све непослушне, који нису испунили преузете обавезе због којих су доведени на власт.
На ово месту, пре него што пређем на предлог наше нове националне стратегије у односу на САД, желим да , на кратко, изнесем једно запажање које ми је остало у сећању у времену када сам многе актере ове српске несреће лично познавао, Милошевића сам срео само једном на самом почетку његовог успона у освајању комунистичке власти у Србији, јер мислим да ће то моје запажање можда бити интересантно за млађе моје читаоце.
Наиме, приметио сам да српски политичари бављење политиком доживљавају изузетно лично, да су напаљени емотивци, да нису професионалци, да су обични дилетанти, непросвећени и незрели, јер они свој однос са неким другим политичарем из, рецимо, баш те америчке Администрације граде на личном нивоу, као да је тај бирократа дошао лично код њих у Србију, баш због њих, у њихову кућу, они су му приредили дочек, почастили га и лично разговарју са њим зато што су, како то Вучић често говори, то „ моји пријатељи“, мада их познаје из неколико званичних сусрета, заборављајући да нема пријатељства у политици, да политика почива на интересима, да су страни политичари плаћени чиновници у Администрацији, да су обучени да извршавају све преузете обавезе, да не граде никакве личне односе, ако се то нашим политичарима и учини, онда је то савршена глума, све у намери да се успешно заврши посао, док наши политичари своју личност, индивидуалност, показују пред тим бирократама, мислећи да ће их засенити, али, заправо, испадају праве и оригиналне будале. Ево једног карактеристичног примера. Када је,после петооктобарског преокрета први пут у Србију дошла делегација ММФ-а и Светске банке, онда су је примили премијер, министри и гувернер. Увече су их извели негде на вечеру и онда су два или три министра и гувернер , завршивши вечеру, поскакали са столица, узели од музичара гитаре и почели да певају неке наше хитове, мислећи да ће тако задивити бирократе из Администрације, док су ови остали запрепашћени пред таквим дипломатским инцидентом и таквим политичким простаклуком. Наши политичари мисле да су недостижно супериорнији у односу на стране политичаре, да су интелигентнији, маштовитији, сналажљивији и вештији , лепши и згоднији, самозадовољно се диве тој великој разлици између њих и њихових смешних и смотаних колега из Администрације, све сводећи на те њихове личне односе и особине, потпуно заборављајући и занемарујући да њихови политички партнери долазе из Империје, која има 330 милиона становника и пред којом Србија мора да се покори и поклони, да буде мудра и прорачуната, да буде обазрива и пажљива, да вешто извуче што више користи за државу, уместо што политичари теже за јефтиним и једнократним дивљењем страних политичара, којима су наши политичари инфатилни и смешни. Успешна државна политика се не води личним солирањем у односу према професионалцима Администрације, који намерно не показују своје личне спосбности, остваљајући наше паланачке политичаре да уживају у свом српском самољубљу, пример када председник Србије Борис Тадић држи мангупски руке у џеповима пред америчким државним секретарима или када премијер Ивица Дачић удара руског председника Владимира Путина по рамену као да су пајтоси из кафане у Житорађу, него се успешна државна политика води у извлачењу највећих могућих интереса за државу у преговорима који се воде. Али, да бисте заиста могли да извучете највише што можете у преговорима са бирократама Администрације, јер до Великог Брата нико од наших политичара ни не помишља, у страху, да дође, онда морате да имате визију националне стратегије, морате да имате изграђени лоби у САД и морате да имате стручне, искусне и оперативне људе у вашем тиму, који могу да професионално одраде договорену националну стратегију.
Шта то конкретно данас значи? Како водити данас, после свих начињених грешака, националну стратегију према САД? Шта нам је данас чинити?
На првом месту, врло важно је да се разбије заблуда како нас сви Американци колективно мрзе, јер то је ординална глупост, јер они као Империја, већ сам то истакао, немају осећања према никоме и ми спадамо у ту групу малих и безначајних земаља, којима Империја намеће своју политику, америчку спољну политику формирају и спроводе чиновници у Вашингтону, који то професионално и без емоција раде према добијеним упутствима одозго, па је наш државни задатак да продремо што више у том лобирању, да дођемо до врхова око Великог Брата, даље је нерално очекивати, да покажемо српску интелигенцију, вештину, сналажљивост и шарм, да излобирамо утицајне појединце, да схватимо да у САД постоје милиони сукобљених интереса, да пронађемо патриоте Американце, који су незадовољни постојећим стањем у САД, да се повежемо са њима и свим другим групацијама, странкама , покретима и угледним појединцима, који хоће да се политика у САД радикално промени, да подржимо те све групације, да их укључимо у спровођење наше националне стратегије, да престанемо да се понашамо као политички лудаци и фанатици, да не дозволимо политичким провокаторима и профитерима, који живе на несрећи нашег народа, попут Шешеља и других плаћених шовиниста, да пале америчке заставе пред камерама, јер то вређа достојанство свакога обичног Американца, грађанина, без обзира којој нацији, вери и раси припадао, то паљење америчке заставе шаље ружну слику у свет о нама Србима, Шешељ је доби налог да то баш тако ради, да нас брука и понижава, да навлачи гнев грађана Империје на Србе, да тако изазива Администрацију и да она буде немилосрда у спровођењу своје строге казне према Србима, који су криви што не разумеју међународне односе и што покушавају, из својих ограничених снага, да се супроставе колонијалној политици Империје, потпуно несвесни да ми не можемо да зауставимо Империју у њеним намерама да мењају свет, да ми немамо ни снаге ни ресурса за ту сурову борбу, да је много разумније и мудрије да се склонимо из те борбе, да будемо по страни и да чекамо расплет догађаја, да чекамо да се пробуди нека друга успавана империја, да она уђе у директан обрачун са Империјиом и да ми, склоњени од тог великог сукоба дивова, чекамо неку своју прилику, јер свако раније истрчавање пред захуктале точкове Империју, као што смо ми то непромишљено урадили, довело нас је у директан чеони сукоб са Администрацијом и ми тај удар нисмо природно могли да издржимо од толико моћније силе, доживели смо тешку националну трагедију, велики губитак људских живота, расељавање са вековних огњишта и губитак древних територија, доживели смо најтеже националне поразе, на опште задовољство наших вековних непријатеља и на опште чуђење и неразумевање наших пријатеља и савезника.
Остаје тачна констатација да је Милошевић својом бахатом и манитом политиком изазвао бес чиновника Админситрације, да је српски народ скупо платио то пркошење и инаћење, то мачење и курчење без разлога, да смо тако Администрацији одузели скоро читаву једну деценију да се замајава са нама и сукобима на Балкану, да су, на крају, морали да подигну борбене НАТО авионе, како би нас снагом оружја покорили, што је несвакидашњи цивилизацијски злочин, да бацате на један стари европски народ бомбе са осиромашеним уранијом, да трујете тај народ и да директно убијате невине цивиле, само због тога што нису знали како да сруше некадашњег свог човека, тај модел бомбардовања некадашњег свог човека су поновили и у случају Ирака, Либије и Сирије, да би се данас утврдило да је све то била једна велика превара и намештаљка Админитрације, која је обманула Конгрес и Сенат, радећи према упутствима Великог Брата, остаје, дакле, тачна констатација да смо ми, Срби, таквим својим ставом према САД, потрошили драгоцено време Администрацији, кој се, уместо да се бави покоравањем Русије, морала да се рве са ватреним балканским менталитетом, остављајући Русију за касније, били су уверени и надмени да имају довољно времена да се позабаве окупираном Русијом, али, на сву срећу, у том поклоњеном историјском времену, којим су Срби задужили по други пут Русију, први пут је било када је побеснели Хитлер, након мартовских демонстрација 1941.године у Србији, када је срушен Тројни пакт, донео одлуку да се одмах, већ наредне недеље бомбардује Београд, па је тако план Барбароса , напад на Русију, уместо у априлу почео у јуну, што је било пресудно важно у немачкој офанзиви на Москву, немачке трупе су се заглавиле у хладној руској зими и нису могле да прођу дање од Москве, Срби су успели да, опет, спасе Русију, јер је у Русији петроградски КГБ, предвођен Анатолијем Собчаком , након пропасти рубље 19 августа 1998.године, извршили тихи државни удар, мирно сменили пијаног циркусанта Бориса Јељцина и на чело државе довели непознатог пуковника КГБ-а, човека од поверења Собчака, контраобавештајца Владимира Путина.
Русија је успела у том путиновском периоду да стане на ноге, да се уздигне и да помрси рачуне САД и Великом Брату, који су, због убрзаног економског краха и потпуног урушавања демократије и парламетнаризма, због социјалних раслојавања и расних сагрегација, доспели у данашње стање да САД можемо да назовемо Империја у растројству, јер све што предузима Администрација је супротно од америчких националних интереса и води даљем урушавању државе, унутрашљим сукоби и великим нестабилностима у друштву, јер Велики Брат више није у стању да контролише САД, није у стању да се носи са нагомиланим проблемима у оболелом друштву, проблемима који се читав један век гурају под тепих и које Администарција покушава да реши суманутим штампањем долара без покрића, отварањем ФЕМА концентрационих логора, застрашивањем становништва и наставком политике претње и уцена, медијском дебилизацијом грађана и произвођењем холивудског смећа, које данас ван Америке све мањи број потрошача пристаје да конзумира, али таква политика, упркос свим медијским спиновањима, упркос толиком уложеном новцу, неће довести до решавања проблема у САД , него ће се проблеми, према мојим познавањем Америке, ако се све овако настави, сигурно још више увећати, све док се та накарадна државна политика контроле свега и свачега не заврши у великом финансијском слому и коначним поразом неолибералне економске политике. Чекамо да се се то догоди. Надамо се да ће унутар САД израсти нове политичке снаге, не знам да ли је то баш Трамп и да ли ће он бити способан да повуче велике потезе, тачније, да ли ће му то дозволити, чекамо политичку елиту која ће устати у одбрану угрожене Републике и Демократије, политичку елиту која ће имати историјску одговорност да изврши систематске промене у друштву и да Америку поново врати под власт њених грађана.
У последњих годину дана живимо у новом добу, срушио се униполаран свет, уздигле су се нове државе Русија и Кина, јачају нови савези Евроазија, БРИКС и Шангајска организација за сарадњу, долази до пропадања земаља Запада, криза их све више разара и не могу да изађу са оваквом економском политике из те кризе, центар политичког одлучивања више није Брисел и Вашингтон, санкције према Русији нису дале никакве резултате, присуствујемо новој прерасподели интереса у свету и новој подели територија, сматрам да то све нама, Србима, иде у прилог, да је то наша велика прилика која нам се указала, да можемо много тога да постигнемо у новонасталој светској политици сила, да наша судбина, што је пресудно важно, више не зависи само од Вашингтона, него и од ругих држава, првенствено Москве, да ми морамо данас да будемо мудри и одлучни, морамо да одржавамо добре политичке и пословне односе са европским државама и са САД, јер то су наши значајни трговински партнери, јер у тим државама живи доста људи из Србије, па се мудрост националне стратегије показује у доношењу паметних политичких одлука, које морају бити логичне и утемељене у нашем националном интересу, уместо што данас издајнички и конвертитски режим у Србији покушава да седи на две столице, покушава да утакмицу игра за оба тима, тако што ће хрлити да приступе ЕУ, не желећи да спроводе њихову спољну политику према Русији и не прихватајући признавање независности Косова, одржавајући на речима добре државне везе са Русијом, док тајно уводе санкције Русији строгом контролом пословања српских компанија, па је та шизофрена политика, попут и њеног творца и главног протагонисте, осуђена на пропаст, таква политика без памети и прорачуна, уцењена притисцима из Брисела и Вашингтона, сигурно мора да се уруши, заједно са тим однарођеним и одметнутим, узурпаторским режимом. Уместо такве раскречене српске спољне политике, која сваког тренутка може да се преврне и падне, предлажем да јавно објавимо да више нисмо заинтересовани за чланство у ЕУ, да имамо друге националне приоритете, да настављамо сарадњу са привредом САД, али да не желимо да уђемо у НАТО савез, да ћемо подићи тужбу против те злочиначке групације и тражити да нас земље чланице НАТО савеза, због суровог бомбардовања и геноцидног убијања бомбама са осиромашеним уранијумом, морају да обештете са 200 милијарди евра проузрокованих штета од 1999 до данас, да морају да нам исплате тај новац, како бисмо ми превентивно заштитили становништво од тешких болештина, које се као епидемија шире Србијом, како бисмо покренули уништену привреду и запослили становништво, ради подизања урушеног животног стандарда, треба да тужимо ММФ и Светску банку, због уцене и притисака да се примени штетни неолиберални модел, морамо да тражимо да нам Брисел и Вашингтон исплати по том основу 100 милијарди евра , јер је то само свођење економских рачуна са земљама развијеног Запада, морамо да тражимо исплату ратне штете од Аустрије и Немачке, за све што су радили у Првом и Другом покољу у Србији, морамо да тражимо да њихове фабрике исплате породице радника који су робовски радили у време окупације, све су то реални захтеви који морају да се већ једном ставе на сто, како бисмо свели историјске рачуне и како бисмо, напокон, могли да се отворено погледамо у очи, да не спуштамо погледе пред окрутном Администрацијом, него да Аминистрацији уредно доставимо све рачуне на наплату и да кренемо у процесуирање наплате свих тих историјских дугова.
Зашто то нису урадили сви ранији политичари? То није питање за нову политичку снагу у Србији, него за све оне који су били на власти и који скрушено, сагнуте главе, понизно и покорно, стоје пред последњим чиновником администрацији, дрхтећи у страху какакв ће извештај ти канцеларијски пацов да напише у свом редовном кварталном извештају, након посете Србији.
Доста више тог понижавања! Доста више тих уцена!
Србија је спремна да обнови вековно савезништво са САД, спремна је да се још чвршће повеже са америчким привредницима и државним институцијама, спремни смо да бранимо изворне принципе Суверености, Демократије и Републике, али нисмо више спремни да трпимо притиске полуписмених политиканата из Беле куће и ароганцију њихових амбасадора, уцене шпекуланата са Вол Стрита и одбацујемо наметнути неолиберализам.
Србија жели да узме све што је вредно из америчке демократије и да то прилагоди својим институцијама и менталитету наших грађана, желимо да учимо од америчких научника и да примењујемо њихова знања, желимо да пренесемо добру организацију америчких компанија и њихов професионални наступ на тржишту, али смо исто тако спремни да помогнемо младом америчком друштву да превазиђу све садашње тешкоће, да се стабилизују, да се окрену истинским вредностима, да се ослободе свих заблуда из прошлости и да прихвате реалност да данас живимо у глобалном селу и да морамо да градимо заједницу на духовним вредностима и на међусобном поштовању, заједницу која ће бити одговорна за нашу планету и која ће бранити планету од насртаја побеснелог политичког олоша и похлепних шпекуланата и олигарха.
