Početna Sadržaj Reagovanja ANGAŽMAN

ANGAŽMAN

950
0
SHARE

ANGAŽMAN

Branko Dragaš, 10.11.2013

Primoran sam da napišem ovaj tekst.

Namera mi je da sve do kraja pojasnim. Ne sme da bude zabune. Ne sme da bude duplih faktura. Sive ekonomije. Podlih zavera. Paklenih planova i prevare. Sve smo to prošli. Sve smo to doživeli. Ne želimo više niko da nas vara. Nemamo vremena za nove zablude i prevare. Moramo biti racionalni i odlučni.

Dragi prijatelji, braćo i sestre, gospodo i drugovi, ja nisam iz političke priče koja nam se danas dešava. Ponavljaću svoje stavove, dok poslednjem zavedenom ne budu jasni. Oni koji su zli, lenji i podli, takvima ne vredi ni govoriti. Obraćam se onima koji me razumeju i koji hoće da uče i da se menjaju. Menjajući sebe, istovremeno menjamo i zajednicu u kojoj živimo.

Otvoren sam i iskren jer to je jedini način da uspemo. Nalazimo se pred velikim istorijskim zadatkom. Ko to ne razume, ne treba da bude sa nama u menjanju zajednice. Namerno upotrebljavam naziv – zajednica – jer društvo možemo menjati samo zajedno. Niko pojedinačno ništa ne može da uradi. Zato sam protiv vođa,lidera, komadanata, starešina i ostalih umišlejnih ludaka. Ne verujem u mogućnost menjanja zajednice sa takvim ljudima.

Ugrožena zajednica danas traži nešto sasvim drugo. Nešto što se suštinski razlikuje od svega što se danas nalazi na političkoj sceni. Nešto što je iskonsko i temeljno. Nešto što je otvoreno, iskreno, radno i pošteno. Nema mesta sitnim špekulacijama, šibicarenju i jajarenju. Nema mesta za egomanijake i sujetne dripce. Nema mesta za presvlačenja i farbanja. Nama treba istorijski povodanj koji će sa političke scene da odnese sav politički mulj i smeće. Nama trebaju čisti politički izvori, univerzalne ideje i nepotkupljeni pojedinci, koji će izneti jedan težak zadatak na svojim leđima.

Moje pisanje i nastupanje u javnosti je moj angažman. To je moj pogled na svet. To je moj doprinos zajednici. To sam nazvao – natapanje. Iznosim ideje koje mogu, prema mome znanju i umeću, da donesu blagostanje zajednici. Borim se protiv predrasuda, zabluda, gluposti, lopovluka, obmana , krađa i nasilja u društvu. Borim se za zdravu zajednicu. Pokazujem kako do ozdravljenja bolesne zajednice može da doeđe. Pokazujem svojim ličnim primerom za kakvu se zajednicu zalažem

Taj angažman traje od moje rane mladosti. Taj angažman je težak i nezahvalan. Teško je menjati ljudske navike i mišljenja. Teško je biti usamljen i izolovan u toj borbi. Ali, predaje nema. To je životni izazov. To ne radite zato što imate interesa u tome, nego zato što morate da radite. Iz dubine duše. Imate vatru koja plamti i koja vas tera da to činite. Ne možete da se sakrijete, sagnete glavu, ućutite i gledata svoja posla, jer niste tako skrojeni. Nije vam takav kod. Verujete u idale, kada niko ne veruje. Verujete u ljude, kada ljudi ne veruju u sebe. Verujete da je bolji svet moguć i radite na tome da ostvarite taj svet. Ne predajete se, jer ste borac i shvatate da vaša borba ima smisla.

U čemu ima smisla? U samoj borbi. To je delo koje ostaje. Sve ostalo propada i nestaje u istorijskom zaboravu. Ostaje samo smisao i svrha borbe za bolji život izgubljenog čoveka na planeti. Razočarani ste? Zašto? Vaša borba ne daje rezultate.? Usamljeni ste? Neshavataju vas? Pa, šta? Možda je smisao baš u toj borbi. Možda vas Bog iskušava? Možda ste gurnuti u poniranje samo zato da uzdignete vaše ideje. Iskrenost vaših nastupa zavisi od snage vaših ideja. To se odmah vidi. Suviše smo toga prošli da bismo mogli da nasednemo na nove prevare.

Moj javni angažman je uvek bio iskren i otvoren. Moj javni angažman nije bio politički, nego ljudski. Koliko ljudsku zajednicu uokviruje politika, toliko je moj angažman bio i politički. Uvek sam na politiku gledao iz perspektive antičkih filosofa. Oni koji politički ne promišljaju o zajednici u kojoj žive su idioti.
Moj politički angažman ne znači i direktno bavljenje politikom. Mislim,  nikada nisam želeo da živim od  politike . Sramote me je biloda me izdržavaju  poreski obveznici. Uvek sam nastojao da budem na slobodnom tržištu i da u konkurenciji, nadmetanju, takmičenju, odmeravamju svoje inteligencije, znanja, radnih navika, izdržljivosti i discipline, boreći se  sa drugim ljudima pokažem svoju sposobnost. Ili vrediš ili ne vrediš. Tako sam odgajan i vaspitavan. Takav mi je čitav život.

Moj angažman u javnosti je želja da se nešto što nevalja promeni i da se stvore nove vrednosti. Znao sam da ću biti tamo gde se stvaraju nove vrednosti. To me je uvek opsedalo. Nije bitno da li se ore njiva, sadi bašta, betonira prva ploča, kopa kanal ili piše pesma, drama, podiže firma, banka, iznosi mišljenje ili okuplja nezadovoljni narod, važno je da moj angažman ima smisla i da stvara neke nove vrednosti i odnose. Između političkog baljezganja na partijskim sastancima i okopavanja bašte, uvek ću izabrati da sadim nešto što če roditi nove plodove.

Moja lična uloga u tom angažmanu je bila nevažna. Odnosno, iskren da budem, meni je presudno važno bilo da budem među onima koji su stvaraoci, umesto da budem među parazitima. Između onih koji sede i bleje i onih koji rade, uvek sam se opredeljivao za one koji svojim rukama proizvode. Nije bitno šta je to što oni proizvode, važan mi je bio sami čin stvaranja. To me je ispunjavalo.

Nisam morao da budem prvi u timu koji pobeđuje, važno mi je bilo da budem u pobedničkom timu. Bolje da sam među odlikašima najgori, nego da sam među ponavljačima najbolji. Postojale su mnoge druge stvari koje su me interesovale, nego da se bavim političkim organizovanjem ljudim. Recimo, bolje je čitati raspravu kod Dostojevskog o Velikom Inkvizitoru, nego biti Veliki Partijski Inkvizitor.

Nema političkog angažmana bez jasne političke ideje. Nema jasne političke ideje bez promišljanja. Nema promišljanja bez čitanja. Nema čitanja bez preispitivanja.

Mnogo više vremena sam proveo u čitanju, nego u pisanju. Posledica mog 45 godina dugog čitalačkog staža je upravo ovakvo moje pisanje i moj javni angažman. Ne može nijedna nova ideja da se rodi u praznoj glavi. Ne čitam zbog toga da brže zaspim, nego čitam da  bih  večno ostao budan. Nijedna misao ne dolazi sama od sebe slučajno, nego se misli kopaju, prerađuju, kuju i čeliče stalnim čitanjem. Nema novih ideja bez poznavanja  starih. Nema vizije budućnosti bez dobrog znanja povesti. Izneti nove ideje znači pobediti samog sebe.

Danas neki ljudi koji prate moj angažman pišu – dosta više pisanja! Treba preći na dela. Zar pisanje nije delo?  Ničeov NATČOVEK je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka čoveka i koji treba da donese afirmaciju čoveka, nasuprot večitom potčinjavanju natprirodnog, njegovo uzdizanje i prevazilaženje samoga sebe, kako se ne bi pretvorio u palanačkog malograđanina koji rasčovečenom čoveku pojede smisao i kreaciju. Skorojević Hitler je stvarao delo, pozivajući se na Ničea, kojim je ,u opštoj propasti čovečanstva , hteo da prevaziđe samog sebe. Zar to nije apsurd?  Čitanje i tumačenje napisanog je stvaralački čin. To činimo da nam se ne bi desili tragični događaji iz prošlosti. U stvari,  naš glavni problem je što ne čitamo temeljno i ne tumačimo sistematski, pa ponavljamo iste greške iz prošlosti.

Moje pisanje i moji nastupi, čak kada ih zabranjuju, sami po sebi, su moj kreativni čin, jer je moja namera da temeljno promenimo ono što ne valja u zajednici. Samo to da uradim, samo da to ponudim zajednici, dovoljno je za  poštovanje moga truda. Ako sam uspeo mojim javnim delovanjem da oslobodim zajednicu zabluda i predrasuda, da je ohrabrim u borbi za svoju slobodu i dostojanstvo, onda je to jedan veliki i konkretan pomak u našem životu. Zašto to neki potcenjuju?

Mislim da smo u procesu sve većeg oslobađanja. Svakoga dana dobijam potvrde o tome. Kada mi ljudi pišu ili mi direktno prilaze na ulici da mi stisnu ruku, onda oni to ne rade da bi ostvarili neki svoj lični interes, nego osećaju neku unutarnju potrebu da iskažu poštovanje jednom životnom principu i jednom originalnom delu. Moja ličnost je tu potpuno nebitna. Radi se o duhu vremena koga, prema onome kako danas stvari stoje u našoj zajednici, trenutno moja malenkost najbolje izražava. Duhu novoga vremena koje se, ipak, rađa u našoj okupiranoj zajednici. Danas ja nosim tu prometejsku baklju, sutrav će to neko od vas.

Nije bitno, gospodo drugovi, ko nosi upaljenu baklju u ovoj našoj europskoj mrkloj noći, važno je da baklja gori, da se svetlo vidi, da privlači druge ljude i pokazuje kojim putem treba da se ide u oslobađanju okovane zajednice. To je presudno važno- upaljena baklja! Mislite li vi da je lako biti bakljonoša? Probajte! Niko vam ne brani. To je vaš ličan izbor. Slobodni ste da izaberete. Uprkos tolikoj slobodi izbora, nažalost, mali broj ljudi se osmeli da nosi upaljenu baklju. Razlozi uopšte nisu bitni. Svaki je dovoljno glup da ga ne treba ni slušati.

Prkosno držanje upaljene baklje je delo. Zašto to omalovažavate? Ako se moj javni angažman samo zadrži na tome, onda to treba da bude za pohvalu, ali ne za osudu. Šta ako ja znam samo da držim tu upaljenu baklju? Zar nisam koristan zajednici? Zar ne doprinosim zajednici? Zar to nije moj doprinos spasu zajednice? Poštovanje moramo imati prema tom činu, bez obzira ko držao upaljenu baklju.

Nezadovoljni kažu – to nije dovoljno!
Nije dovoljno što pomažem u buđenju, osvešćivanju, držanju upaljene baklje, iznošenju stručnih političkih i ekonomskih programa, operativnim i konkretnim merama koje treba preduzeti da se bolesnik spasi, nego mora da se  uđe u operacionu salu i da se izvrši hiruška intervencija.  Šta ako ja nisam hirurg i to ne znam da uradim? Zar je čitav moj angažman nebitan? Zar je sve bilo za osudu?

Morate izaći na – političko tržište! Ako želite da vaše ideje uspeju, morate na političkom tržištu da zaigrate.  Tako pišu nezadovoljni mojim angažmanom, koje nisam ubedio da to što radim ima smisla i da je to konkretno delo. Mora da se izađe na političko tržište. Tačno! Izvinite, hteo bih nešto da vas pitam.Zašto govorite u jednini? Zašto kažete – morate? Zašto ne govorite u množini – moramo? Zar to nije naš zajednički istorijski zadatak? Molim vas, da se dogovorimo za dalju našu saradnju na spasu Srbije, nemojte više nikada da govorite u jednini, nego uvek govorite u množini.

Srbija nije moja privatna svojina i ja sam zadužen za njeno spašavanje. Srbija pripada svima nama i svi smo mi, zajedno, zaduženi da učestvujemo u spašavanju Srbije. Svako prema svojim mogućnostima, svako prema svojoj potrebi da učestvuje.

Taj pristup je ključan za našu dalju saradnju. Ako se vaša iritirajuća i zapovedna jednina, pretvori u promišljenu i voljnu zajedničku množinu, onda sam siguran da ćemo, udružujući pozitivne energije, uspeti da izvučemo Srbiju iz ove apatije, beznađa, razočaranja i kolektivne propasti. To je polazna osnova našeg sigurnog uspeha. Ako vi ostanete i dalje nadobudni i prepotentni u svojoj komentatorskoj jednini, onda nema nikakvog izgleda da postignemo uspeh i svaka dalja rasprava je besmislena. Gubimo dragoceno vreme i nema potrebe da nam solite pamet, nego se skvrčite u svojoj sebičnoj potrebi da uvek optužujete samo druge.

Kada budemo postavili ovako stvari, principijelno i dosledno, kada igramo otvorenih karata, niko ne drži ruke ispod stola, niko ne izvlači karte iz rukava, onda je to dobra polazna osnova da stvorimo pobednički tim koji će izaći na političko tržište i  koji će nam doneti pobedu. Mislim da je jasno većini  ljudi koji prate moj angažman, da pobedu može da donese samo dobro uigran tim u kome će atraktivni pojedinci raditi da se ta pobeda  što brže i laše realizuje, umesto da samo promovišu sebe i leče svoju bolesnu sujetu. Nama trebaju atraktivni pojedinci koji znaju da igraju u timu i  mogu da sebe podrede timskom radu, umesto razmaženih vedeta koje promovišu samo sebe da bi nešto ućarili. Šta će nam odličan pucač trojki, koji pogodi sve koševe na utakmici, ako mi tu utakmicu izgubimo?e Naš cilj je da utakmicu sigurno dobijemo.

Šta znači dobiti utakmicu na političkom tržištu?

To praktično i konkretno znači, da svojim političkim i ekonomskim programom privučemo toliko glasova nezadovoljnih građana da naš politički pokret, to je tim u kome nastupamo na političkom tržištu, dobije dovoljno podrške da može da preuzme vlast u zemlji. Pobeda na političkom tržištu je ostvarena kada se formira Vlada Nacionalnog Spasa, koju će voditi stručnjaci iz našeg političkog i ekonomskog tima. Ako hoćemo da spasimo Srbiju, onda moramo da primenimo naš politički i ekonomski Program za spas Srbije. To znači da naš tim preuzme upravljanje državom i da dokaže ispravnost našeg političkog angažmana. Kada se to desi, meni će srce biti radosno zbog toga što sam bio sastavni deo pobedničkog tima. Samo to mi treba i ništa više.

Sada sam i to razjasnio.

Ali moj javni angažman i sve što sam preduzeo da se upale i drže baklje ne znači da sam ja i sposoban da učestvujem u pobedničkom timu.Zar je to za osudu? Ako ja nemam organizacione sposobnosti da vodim ili budem deo tima, zašto me onda gurate u tim? Moji kritičari se na to ne osvrću. Oni hoće, po svaku cenu, da me uguraju u tim, ne vodeći računa o načelima i principima o kojima sada pišem. Moramo se pridržavati načela i principa, jer je to jedini način da uspemo.

U pobednički tim moraju da uđu najsposobniji i najbolji. Kako ćemo doći do njih? Konkurencijom! Slobodnom konkurencijom u okviru političkog pokreta. To je jedini način da se dođe do najboljih. Ja sam to nazvao – DIREKTNA DEMOKRATIJA! Glasamo stalno samo za najbolje. Sve kontrolišemo i kažnjavamo izbacivanjem one koji se umore, uplaše, ulenje ili prekombinuju.

O direktnoj demokratiji ne želim ovde da pišem, mada sam dosta toga već napisao, ali ljudi u strahu od slobode još me dovoljno dobro ne razumeju. Potrebno je još snažnije i upečatljivije da podržimo ideju direktne demokratije i deprofesionalizacije politike, odnosno, narodnim rečima, ukidanjem političara kao profesije i proterivanje njihovo iz politike. Trajno.

Kada smo već u metafori o pobedničkom timu, evo i mog odgovora onim mojim kritičarima, koji ne žele da prihvate racionalne argumente za opravdavanje ovakvog mog  javnog angažmana. Oni koji me dobro poznaju  mogu da posvedoče da sam odlično igrao košarku i rukomet. Basket i danas volim da igram, ali sam oprezan zbog povrede levog kolena. Kada sam bio u punoj sportskoj snazi, mogao sam da zakucavam obema rukama, bilo je normalno da u timu škole igram košarku ili rukomet, ponosno sam branio boje osnovne škole „ Gavrilo Princip“ Zemun i VII gimnazije, ali nije bilo normalno da igram fudbal jer znam da šutnem loptu ili da se takmičim za gimnaziju u plivanju, mada dobro plivam. Takmičiti se na političkom tržištu znači pobediti. Biti najbolji i nametnuti svoj politički program. Ne mogu da igram tenis, mada poštujem i veličam Novaka Đokovića, jer nikada nisam uzeo reket u ruku , što znači da ne znam da igram. Međutim, mogu biti odličan navijač i mogu bodriti Novaka Đokovića da pobedi i ostane svetski šampion.

Svako treba da zna gde mu je mesto i šta treba da radi. Ne mogu da radim nešto što ne znam da radim. Ne mogu da radim nešto na silu. Ne mogu da radim nešto što ne volim da radim.

Znači, moje odbijanje da postanem političar, vođa, lider i komandant političkog pokreta ili tima koji treba da pobedi, moje odbijanje da se organizaciono bavim politikom, ne znači da nisam i dalje društveno angažovan i da ne delujem u interesu zajednice. Zašto me onda neki optužuju da sam kriv za sadašnje stanje u političkom životu? Zašto sam kriv što se navodno patriotska opozicija ne udruži? Ne osećam se krivim! Gospodo drugovi, nešto ste ozbiljno pogrešili.

Ja govorim o pobedi tima na principima koje sam upravo ovde izneo, dok moji kritičari govore o mojoj krivici nečinjenjem. Ali, ja činim! Svakoga dana! Evo, upravo  sada! Pišem i objašnjavam! Svima da budem jasno! Upravo sada je neko odlučio da nam se pridruži, jer je shvatio da je ovo jedino trenutno ispravno stanovište na političkoj sceni Srbije. Oni koji ovo ne razumeju ili dobro ne čitaju ili su nedobronamerni. Sve je jednostavno postavljeno. Nema muljanja i petljanja. Jedno proizilazi iz drugoga. Ljudi to shvataju i podržavaju. Nosimo duh novog vremena.

Sada ću objasniti dva problema – o udruživanju i ličnoj odgovornosti.

Mislim da je to važno za konačno shvatanje mog ličnog angažmana.

Pojedinci me guraju da se napravi patriotski blok i da se porazi izdajnici na vlasti.To da treba poraziti na izborima izdajnike na vlasti nije sporno. Sporno je ko će to da uradi? KO? Traženje da se napravi patriotski blok ili narodni front ili nacionalni front, o čemu sam , takođe, na vreme pisao, nije urodilo plodom. Nije došlo do tog udruživanja. Zašto? Šta mislite? Ako nam to toliko treba, zašto prirodno do toga ne dođe? Zbog sujete pojedinaca koji brane nacionalnu stvar?  Nije zbog toga. Istina je mnogo bolnija. Patriotskog bloka, zapravo, ni nema. Patriotska osećanja građana nisu sporna, mislim danas više nego ikada, ali taj povučeni građanski svet, nacionalno orijentisan, srpski utemeljen, državotvoran i slobodarski, pravededan, ne vidi nikoga organizovanoga na političkoj sceni koji predstavlja istinski patriotska osećanja nezadovoljnih građana,  nikoga ko može da nosi ozbiljan nacionalan program za spas Srbije.

Taj građanski svet, kulturan, skroman, radan, pošten i zaokružen u svojim nacionalnim osećanjima se povukao i neće da glasa, jer nema za koga da glasa. Nema te političke opcije koja izražava njegova patriotska osećanja. Budimo otvoreni. Nemojte da se lažemo. Mi smo zajednica koja ima ozbiljne probleme da opstanemo u nemilosrnom svetu zla. Mi smo porodica koju hoće potpuno da razore. Moramo biti otvoreni i iskreni. To je jedini način da uspemo.

Taj naš patriota neće više da glasa za Koštunicu. Neće! Koštunica je dobio svoju priliku i ništa nije uradio. Ne samo to, on je obesmislio našu nacionalnu stvar i sada ne može više nikoga da pozove na okupljanje. Ne samo da ne može, jer nema više moralni autoritet u našem narodu, nego on to više i ne želi, jer se lepo udomio u parlamentarnoj žabokrečini i držanju besmislenih protesnih večeri u Sava Centru. Koštunica je politički štetan za patriotski politički blok i njegov politički diletantizam se najbolje vidi u obaranju vlasti u Beogradu. Izvinite, kada neko obara tajkuna Đilasa, verujući kako će naterati izdajnike na vlasti u Republici da promene svoju kosovsku pilitiku, to je dokaz potpunog političkog šarlatanstva i nerazumevanja politike. O Koštunici sam sve napisao ranije.

Očekivati da građani glasaju za radikale je utopija. Komentar je potpuno nepotreban. Radikali će se jedino malo oporaviti ukoliko Šešelj bude izašao i i onda će građani iz inata Nevernom Tomi i Aci Prvom Dramoseru glasati za Haškog pobednika. Međutim, povratnik u politiku Šešelj će se teško uklopiti na novo političko tržište, jer je njegova roba bajata i prošao joj je vek trajanja.

Najveća nada svih nas koji imamo rodoljubiva osećanja i koji hoćemo da stanemo u zaštiti interesa nacionalne države bila su usmerena ka Dverima. Ti pravdoljubivi i čestiti mladi ljudi su imali veliku istorisjku priliku da naprave politički zaokret i da budu značajna politička snaga u Skupštini, koja će se suprotstaviti nacionalnoj izdaji nove vlasti i Koštuničinom prenemaganju i mrljavljenju.Zbog toga sam ih i podržao. Dvanaest godina njihovog rada kao nevladine nacionalne organizacije je bio  jako značajan za naše nacionalne interese i ja sam imao prilike da govorim na njihovim tribinama i da širim svoje političke ideje o modernizaciji i ekonomskom preobražaju Srbije.

Dveri su prerastanjem u politički pokret, to se desilo uz veliko natezanje, molbe, pritiske i zahteve, lično sam ih prozivao u javnosti da moraju politički da se organizuju, ušli na jedno novo tržište, koje se značajno razlikuje od rada nevladinog sktora, na kome se nisu snašli i nisu iskoristili svoju priliku. Jednostavno, nisu na pravi način odgovorili političkim potrebama trenutka. Bio sam primoran da se mirno povučem iz kampanje i da im ne nanosim nove probleme u kampanji koju su vodili. Napisao sam im u martu 2012 razloge mog odlaska i danas je jasno da Dveri tumaraju po političkom tržištu, ne shvatajući šta zapravo treba da rade. Nije ni čudo da ne mogu da pređu cenzus u jakim nacionalnim sredinama, da svuda gube i da su se, odmah nakon izbora, iznutra podelili, tako da je nastala u Novom Sadu  nova politička partija, koja je ušla u koaliciju sa izdajnicima srpskog naroda, mada se u javnosti prikazuju kao nacionalna partija, koja štiti srpske nacionalne interese.

Problem Dveri nalazi se u anahronosti političkog organizovanja, starešinstvo od deset starešina, koji nisu izabrani nego su se samopostavili, tako da nije jasno po kom kriterijumu je neko zaslužio da bude u staršinstvu, što stvara nepotizam, shvatanje politike kao porodičnog biznisa, odsustvo konkurencije uništava kreativnost i izvornost, nema sukoba mišljenja, nema nove energije, nema motiva da se regrutuju nove pristalice, jer ispada da svi treba da služe starešinama, tako da takav  način organizovanja, bliži manastiru ili vojnoj organizaciji, odudara od potrebe modernizacije političkog organizovanja i delovanja u digitalnom dobu.

Sadašnji pokušaj da se okupe na izborima u Voždovcu svi politički otpaci sa nacionalnih trpeza iz devedesetih, koji su dokazano radili za državnu bezbednost, radili za despotski režim, koji danas nemaju nikakav ugled u javnosti, koji su politički gubitnici i promašeni likovi naše tragedije,samo je očajnički trzaj da se ostane u političkom životu. To mora da se završi potpunim krahom, jer politički temelji organizovanja su pogrešno postavljeni.

Ukoliko se ta ista politička grupaciija pojavi kao nosilac okupljanja srpskog nacionalnog korpusa na predstojećim izborima, što su već najavili, ukoliko oni pretenduju da budu nosioci modernizacije, prosvetiteljstva i reformi, koje su Srbiji žovotno potrebne, evo, sada vam pišem i potpisujem, da ta politička grupacija na izborima neće ništa da uradi, neće da pređe cenzus, iz jednog jednostavnog razloga što građani Srbije neće hteti da glasaju za takve likove, jer im ne veruju i dobro znaju da oni ništa ne mogu da urade dobro za Srbiju.

Ja prvi neću da glasam za takav patriotski blok. Za takvu papazjaniju svega i svačega. Za nešto što nema utemeljenje i nikakvu političku budućnost.

Ako ti ljudi zaista vole Srbiju, što mislim da nije sporno, verujem zaista da njih sve ovo što nam se dešava iskreno boli i da ne žele više tolika ponižavanja i izdaje da trpe, onda oni moraju da se  priklone novim političkim snagama koje če spasiti Srbiju dalje propasti, moraju da podrže te snage, da glasaju za te snage i da svoje najbolje ljude uključe u taj novi politički blok, koga oni neće da vode jer to definitivno ne znaju da rade. Nije sramota to da se prizna. To što danas treba Srbiji oni ne mogu da postignu. Ne treba da smetaju. Treba da podrže nove ljude i novu političku grupaciju.

Da li će oni na to pristati?
Mislim da neće.
Sujete pojedinaca, lični interesi gubitnika, nade očajnika, koji kroz politički angažman hoće da se dokopaju boljeg ličnog života, sve će to ometati stvaranje snažnog patriotskog bloka koji treba da promeni Srbiju.

O ovome tek moram da pišem.

Udruživanje mora da pođe od ljudi koji nikada nisu bili u politici, koji nisu zatrovani političkim virusom, koji ulaze u politiku iz nevolje, jer su naterani, jer nemaju izbora, jer više ovo stanje ne mogu da izdrže i jedini način da se nešto valjano uradi je da se politički angažuju, da izađu na političko tržište i osvoje glasove nezadovoljnih građana.
Takvih ljudi ima sve više i oni su spremni za konkretne akcije.
Treba ih samo organizovati.
Ti novi ljudi neće da saradjuju sa promašenim politikantima, makar nosili obeležja da su patriote, jer su oni dva različita sveta, dva kosmosa, dva životna principa i jedino što ih spaja je ljubav prema domovini i nacionalna osećanja.
Treba da prepustimo političko tržište tim novim političkim snagama.

Moj politički angažman se sastoji u tome da tim novim ljudima pomognem da urade ono što je njihov istorijski zadatak. Iskren da budem, to su ljudi koji su mi bliski svojom stvaralačkom energijom i životnim principima. Oni su moja poslednja nada za preokret. Oni su trećepozivci koji moraju da se angažuju politički za spas Srbije.

Drugi problem koga želim da istaknem je lična odgovornost. Tražiti od nekoga da se žrtvuje da spasi Srbiju, prozivati, kritikovati, optuživati, pljuvati i vređati, dok se kriješ iza pseudonima, dok smatraš da je tvoje komentarisanje svega i svačega suština tvoga političkog angažmana, tražiti od drugih da urade nešto što ti sam nisi spreman da uradiš nije samo nemoralno, nego je i štetno za našu stvar. Ako hoćemo da pobedi naša politička ideja, onda nešto moramo da uložimo u tu političku ideju. Neko će uložiti svoju energiju, neko svoje ime, neko svoje ideje, neko novac, neko kontakte, neko rad, neko veštinu organizovanaj, neko neka pronađe šta je to što on može dati Srbiji, ali svi mi moramo da glasamo za spas Srbije. Glas moramo da damo, ako hoćemo da naše političke ideje pobede i da izvršimo ono što smo planirali.

Svako od nas, znači, mora da postavi pitanje sam sebi, kada uveče legne na jastuk i kada razmišllja o svom životu, šta ja mogu da dam Srbiji? Šta je moj zadatak? Šta mogu da uradim?

Kada većina nezadovoljnih građana bude postavila to pitanje, onda je sigurno da Srbija pobeđuje. Potrebno je samo da svi po nešto damo Srbiji, umesto što uzimamo od Srbije.

Moj javni angažman poslednje tri decenije je upravo na liniji ovoga svakodnevnoga preispitivanja. Trudim se svakoga dana da nešto doprinesem za boljitak Srbije. Moje namere su iskrene. Plemenite. Moja radna biografija to dokazuje. Imam reference sa kojina nastupam ne samo u Srbiji, što mi je najvažnije, nego po čitavom svetskom tržištu, gde na najbolji način reprezentujem svoji naciju i državu. Za to što radim nisam nikad uzeo ništa od Srbije. Niti želim da uzmem. Mislim da imam još snage i volje da pomognem Srbiji. Ukoliko to građani Srbije hoče. Ako to građani Srbije ne žele, moje je da prihvatim tu činjenicu i da nastavim i dalje da svojim javnim angažmanom kreiram javnost, jer vidim da ima ljudi kojima se to sviđa.

Da li sam grešio? Naravno da sam grešio. Nema svetaca. Nisam nepogrešiv. Ali ja nisam naplaćivao svoje greške. Mene su moje greške skupo koštale.Nisam od svojih grešaka pravio unosan biznis. Nisam menjao svoje moralne principe radi dnevnopolitičkih kombinacija. Trudio sam se da uvek zadržim moralnu vertikalu i Kantov kategorički imperativ. To mi daje za pravo da ovako pišem. Zbog svojih  moralnih principa primoran sam danas  da trpim. Ali, to je život. Iskušavanje.

Lična odgovornost je presudno važna za naš zajednički uspeh. Lični primer. To nas razlikuje od drugih. To vraća poverenje u zajednicu i čoveka. Bez vraćanja poverenja u čoveka, ne možemo ništa da uradimo. Zato svako od nas mora da ličnim primerom i životom pokaže da je zaslužio da dobije naše poverenje.

Dragi prijatelji,

Na početku sam napisao da sam primoran da napišem obaj tekst. Osećam veliku odgovornost pred svima vama koji mi verujete i koji podržavate moj javni angažman. Važno je da o svemu javno govorimo, jer tada možemo da otklanjamo sve nesporazume i nedoumice. Najgore je kada se ćuti ili kada se podilazi nekome. To je siguran put u propast. I to smo doživeli.

Događaji koji će se  neminovno odigrati pred nama, događaji koji će dobiti svoju istorijsku dimenziju, osećam kako se istorijski talas podiže i siguran sam da u tim vizijama i strategijama nikada negrešim, moje greške su uvek bile taktičke i diplomatske prirode, traže od mene da sve unapred rasčistimo i da svi znamo o čemu govorimo. Kada sve bude krenulo kao nabujale planinske bujice, posle letnjeg pljuska, kada budu hučili i bučili planinski brzaci našega nezadovoljstva, kada se mutni gorski potoci budu slivali u planinske rečice i reke, tada nećemo imati vremena da o ovome pišemo, nego ćemo tada sve ovo da živimo. Zbog toga je važno da se u startu razumemo i da svako zna principe po kojima funkcionišemo.

To je važno sada da se zna da ne bi bilo nesporazuma ili razočaravanja. Razočaravanja uvek dolaze od velikih očekivanja i bolesnih ambicija. Srbiji to danas više ne treba. Srbija je preskupo platila diletantizam i avanturizam srpskog političkog ološa. Ne smemo više takvim ljudima da damo priliku da upravljaju Srbijom. Uspostavljamo moralne i institucionalne principe za svakoga koji učestvuje u javnom životu Srbije. Ne zanima nas ko je ko i ko iza koga stoji. Zanima nas da se ispoštuju usvojeni principi.

Srbija je naša domovina.
Nemamo rezervne domovine.
Nećemo da se selimo iz Srbije. Nećemo da Srbijom vladaju najgori. Srbija traži od nas da je spasimo od zla.Hoćemo da u Srbiju vratimo sve one koji su morali da odu. Hoćemo da oni budu pogonska snaga za preobražaj Srbije. Hoćemo da oni budu sa nama, jer mi bez njih ništa ne možemo da uradimo. Ima mmesta za sve u preobražaju Srbije. Ali, svako mora da nađe svoje pravo mesto. Svoje mesto i meru.

Ja sam svoje mesto pronašao.
I moju meru.
Moj angažman se nastavlja.
Sve do konačne pobede.

ZA SPAS SRBIJE

Beograd, 10.11.2013

SHARE