Početna Sadržaj Osvetljenja AMBASADORI

AMBASADORI

2083
0
SHARE

Moram da progovorim o ambasadorima u Srbiji.

Neću govoriti o tome šta ambasadori Vašingtona i zemalja EU rade u Srbiji.
Građanima je jasno da oni upravljaju Srbijom.
Aca Dramoser i njegova nesposobna družina su samo klovnovi u cirkusnoj predstavi za naivni narod.

Govoriću o ambasadorima sa one druge strane. Manje poznate. Strane koju oni ne smeju da pokažu. Strane koja je našoj javnosti potpuno nepoznata. Govoriću o ambasadorima iz američke persektive. Tako će naša javnost dobiti bolju predstavu o ambasadorima u Srbiji.

Sve ovo što pišem nije produkat moje pameti. Niti moga znanja.
Sve sam ovo godinama slušao od mojih poslovnih prijatelja iz Amerike.
Ljudi koji nemaju nikakve veze sa Srbima i Srbijom.

Eto, primoran sam sada da to i napišem. Ne mogu više da ćutim i budem kulturan.
Ne mogu više da gledam ovo kurčenje ambasadora iz Vašingtona i EU u Srbiji.
Ponižava me to njihovo ponašanje. Ponižava me kao građanina Srbije, Srbina, intelektualca, poslovnog čoveka i kosmopolitu.

Dakle, istina je sledeća.

Najbolji studenti američkih koledža se tokom studiranja odmah regrutuju ili za biznis ili za nauku. Manje dobri su viđeni kao budući državni sekretari, guverneri, kongresmeni i senatori. Manje manje dobri se regrutuju za državne kompanije i visoke državne činovnike. Lošiji studenti od njih nalaze zaposlenje u bankama, osiguravajaćim društvima i državnim institucijama. Preostali studenti upadaju u armiju činovnika Imperije u rastrojstvu, koji otpočinju svoju životnu borbu da se izbore da nekako dobiju unapređenje i popnu se na višu lestvicu platnog razreda.

E,sada, u tom ogromnom činovničkom aparatu postoji velika konkurencija. Mogu da podelim, radi lakšeg razumevanja naše javnosti, taj državni činovnički aparat na više, srednje i niže činovništvo. San svakog nižeg činovnika je da se nekako dokopa visokog činovništva. Tu se njegova karijera završava.

Nema preskakanja lestvica. Nema brzog napredovanja. Svevideće oko prati rad svakog činovnika, meri njegov učinak i određuje kojom brzinom će ići njegova karijera. To je čelični zakon činovništva. To se preko dvestotine i pedeset godina u SAD ne menja.

Uspeh nekoga pojedinca da se vine u visine i da preskoči činovničku kastu kojoj pripada, da brzo napravi veliku karijeru i tako dokaže da je u američkom slobodarskom životu sve moguće, služi samo za snimanje holivudskih propagandnih filmova.

Toj najnižoj kasti činovnika pripadaju i ambasadori.

U SAD se na ambasadore gleda kao na najnesposobnije činovnike, koji nemaju kreativnosti, koji su lenjivci i koji su poslati u druge države da sprovode naredbe, bez ikakvih pogovora ili protivljenja, od strane svojih nadređenih srednjih činovnika. Viši činovnici se uopšte ne bave nižim činovnicima, pogotovo ne dosadnim parazitima ambasadorima.

Sada pogledajmo kakva je situacija u samoj kasti ambasadora, koja pripada nanjnižem sloju činovništva i koja takav i ugled ima u američkom društvu.

Kasta ambasadora se takođe deli na: visoke, srednje i niže staleže.

Visoki ambasadorski stalež dobija mesta u značajnijim državama od interesa za politiku SAD. Tako se tom ambasadoru otvara mogućnost da, posle nekoliko decenija služenja, dobije mogućnost da napreduje ka srednjem i visokom činovništvu, dok se onima, koji su predodređeni za snimanje holivudskog filma, otvara mogućnost da se popnu i do mesta državnog sekretara.

Srednji ambasadorski stalež dobija zemlje u kojima nema nikakvih problema i koje verno slede politiku Imperije u rastrojstvu, tako da se njihovo službovanje smatra kao odmor od politike i nagrada za spokojan odlazak u zasluženu penziju sa većim primanjima nego što imaju njihove kolege koje nisu službovale van SAD-a.

Niži ambasadorski stalež se deli na dva podstaleža: ambasadori na popravnom i ambasadori po kazni.

Ambasadori na popravnom su niži ambasadorski činovnici koji su, tokom svoje diplomatske karijere, pali iz srednjeg ambasadorskog staleža na niži ambasadorski stalež, jer su imali neku malu afericu ili diplomatski skandal, pa su poslati na popravni u neku zemlju i pružena im je prilika da se poprave i ponovo vrate u mirne vode srednjeg ambasadorskog staleža.

Ambasadori po kazni su oni od koje je Imperija digla ruke, koji se šalju u problematične zemlje po kazni, koji više ne mogu nigde da napreduju i koji moraju da odrade svoju diplomatsku karijeru u tim problematičnim zemljama i tako nekako završe svoje bavljenje diplomatijom.

Kada znamo sve ovo, onda moram da kažem da amsadori koji dolaze na Balkan, naročito u Srbiju, kao najnemirniju i najnepredvidljiviju zemlju na Balkanu, dolaze po kazni. Pošto oni to znaju, trude se da svoju kaznu odrade što bolje za sebe, jer ne mogu očekivati neke velike nagrade ili unapređenja.

Ambasadori u Srbiji se ponašaju kao turski beglerbeg, koji je dobio pašaluk Srbiju na svoje lično upravljanje, koji sa Portom nema neke stalne veze, jer je i sultan digao ruke i prepustio paši da umiri srpsku raju, koji vodi neku svoju politiku i upravlja srpkim knezovima kako je njemu volja.

Najbolji dokaz za ovu moju trvdnju je ambasadorovanje Vilijema Mongomerija i njegove vesele hanume. Sama činjenica da je paša iz Virdžinije, poznat kao čovek bez datuma rođenja, koji krije godine kao političari novac, postao vlasnik vile u Cavtatu i da je ostao da živi na brdovitom Balkanu, gledajući na prelepu jadransku obalu, koja ne može da se se vidi iz Langlija, Virdžinija, gde je smešteno sedište CIA; dovoljno je za ovu moju tvrdnju.

Ako sam uspeo da objasnim položaj ambasadora u američkom društvu i administraciji, onda je pravo čudo kako naši političari dozvoljavaju da im ambasadori „sole pamet“.

Gde je problem?

U ambasadorima?
Ma, ne. Oni rade svoj posao. Gledaju da odrade kaznu i da izvuku što veću ličnu korist.
Ambasadori nisu krivi.

Krivi su srpski politički ološ.
Krivi su što slušaju ambasadore.
Krivi su što izvršavaju naređenja ambasadora.
Krivi su što referišu ambasadorima šta rade.
Vikilis je objavio onu sramnu činjenicu da je ministar Dinkić, posle jedne državne posete, sletevši na aerodrom u Surčinu, pozvao američkog ambasadora i pitao ga da li odmah da dođe u ambasadu da podnese izveštaj sa puta.
Ambasador je imao razumevanje za njegov naporan put i rekao mu je da sutra dođe, kada se bude odmorio.

To su srpski političari.
Gmazovi i mrmoti.
Oni su naš najveći problem.

Sve vlasti od izvršene petooktobarske kontrarevolucije se isto ponašaju.
Svi stoje mirno pred američkim ambasadorom.
To je ponižavanje naše države, nacije, istorije i kulture.
To je zločin prema sopstvenom narodu.

Nije valjala Miloševićeva politika, kada je puštao američkog ambasadora da čeka danima da ga primi, pokazujući svoju političku bahatost, glupost i diplomatsku nepromišljenost, ali ova druga krajnost je neizdrživa.

Izjava američkog ambasadora da treba da budemo zahvalni NATO zlikovcima što su nas bombardovali osiromašenim uranijumom, pošto smo tako dobili demokratiji i sadašnje blagostanje u društvu, sramna ie uvreda Srbije i nas Srba, pa je bilo logično da se američki ambasador zamoli da napusti zemlju, jer je povredio čast i ugled svog domaćina, da se vrati u svoj treći činovnički stalež na službu, a da se od Bele kuće zatraži da pošalje nekog kulturnog diplomatu, koji će bar nešto znati iz istorije Srbije.

Nažalost, izdajnički režim ništa nije uradio.
Tako smo pregazili sami sebe.
Tako smo dokazali da ne poštujemo sebe.

Zašto bi nas poštovali drugi, ako srpski politički ološ ne poštuje svoju državu i narod?

Pisao sam mnogo o srpskoj diplomatiji u protekle dve i po decenije.
Predlagao sam rešenja i davao istorijske primere.
Nije vredelo.

Predložio sam Đinđiću da vrati sa aerodroma Havijara Solanu i da mu ne dozvolimo da uđe u zemlju koju je bombardovao.
To bi bio veliki diplomatski potez.
Pokazali bismo da imamo viziju, strategiju, dostojanstvo i – petlju.
Nažalost, Đinđić to nije smeo da uradi.

Srbija i Amerika su vekovni saveznici.
Srbija ne sme da dozvoli da niži činovnici američke administracije, koji su poslati po kazni u Srbiju, kvare odnose između dva slobodarska naroda.
Srbija mora da promeni svoju podaničku politiku prema Americi.

Pogrešno je shvatanje naših ljudi da je sve određeno i da se mi ništa ne pitamo.
To nije tačno!
To je izgovor kukavica!
Izgovor onih koji nemaju nikakvu političku ideju.
Izgovor političkog ološa i parazita.

Pogrešno je mišljenje naših estradnih patriota da nas Amerika mrzi.
To nije tačno!

Amerika nije Bela kuća!
Amerika nije Pentagon!
Amerika nije Vol Strit!
Amerika nije nevaspitani američki ambasador!

Amerika je iznad svih njih.
Svi su oni prolazni činovnici.

Amerika je 316 miliona ljudi.
To je 316 miliona interesa.
To je 316 miliona mogućnosti da pronađemo naše saveznike.

Nije problem u 316 miliona ljudi što ne znaju za nas.
Problem je u nama što nismo našli politiku za tih 316 miliona Amerikanaca.

Finansijska i društvena kriza u kojoj se nalazi Amerika je velika prilika za nas.
Ništa više nije isto u Americi.
Socijalna revolucija je već na ulicama.
Finansije su u kolapsu.
Amerika traži svoj novi put.

Srbija luta.
Gubimo dragoceno vreme.
Trebaju nam mudri državnici.
Oni koji neće klečati pred ambasadorima.
Koji im neće podnositi izveštaje sa puta.
Koji im neće tražiti da odobre budžet Srbije.

Trebaju nam državnici koji imaju autoritet i integritet.
Tada će se Srbija uspraviti.

Beograd, 30.12.2014.

SHARE