AKADEMIK
Branko Dragaš, 09.08.2013
Akademik. Istoričar. Odmereni gospodin. Smiren. Naočit. Uviđajan.Ncionalista. Sukobio sam se sa njim na nekoj večeri početkom devedesetih. On je veličao Miloševića, ja sam trvdio da će nam Milošević doneti nesreću. On mi je rekao da ne razumem istorijska kretanja, ja sam mu rekao da on ne zna svoju struku. Bilo je jako neprijatno, ali sam uporno branio svoj stav. Neprijatnost je sastavni deo borbe za istinu.
Ustvari, nekom unutrašnjom energijom sam osećao da je taj akademik prevara, mekušac, dupljak, lažnjak i folirant. Osećao sam da se taj njegov srpski nacionalizam značajno razlikuje od mojih nacionalnih osećanja. Smatrao sam da je on profesionalni Srbin, koji grabi svoju akademsku karijeru, to znači ima sve privilegije svoje akademske pozicije, da je sve kod njega lažno i izveštačeno, da je skorojević i nacionalni pompadur, dok sam ja bio surovo gurnut na tržište, ulicu, istoriju i život, pa sam prirodno nosio nepoverenje prema tim uglađenim, pedigriranim, salonskim nacionalistima, koji smatraju da su predodređeni da budu elita i da neko drugi za njih mora da gine, da se žrtvuje ili da vuče i tegli. Ko je taj drugi? Kome je suđeno da to radi? Narod, raja. Narodu je suđeno da gine da bi akademici dobili svoja zvanja i titule. Tako razmišljaju mnogi akademici. Izuzeci su sveci.
Iz dubine utrobe sam se gadio takvog prepotentnog i razmaženog stava nacionalne kvazielite. Kada se sve to dešava na večeri kod uglednih srpskih intelektualaca, kojima Milošević lično nije simpatičan, jer je komunista, ali koji podržavaju njegovu nacionalnu politiku, kada se podrška Miloševiću daje nad punom trpezom, između zalogaja srpskog pršuta, proje, kajmaka, domaćeg ajvara i četničke gibanice, kada se zaliva rujnim srpskim vinom iz Topole, dok na zidovima vise sveci i gore kandila, onda je meni to srbovanje jednako odvratno kao i srbovanje pijanica pred prodavnicom u Batajnici, koji su na jedvite jade nekako isprosili da kupe flašu piva, ili srbovanje moga rođaka iz Strmice kraj Knina koji, na ulazu u vojni kamp u Golubiću, pijan, razdrljen,zarozan, skalat, bez zuba, mlatarajući puškom M48 iz sve glasa viče : „ Brane, jebaćemo mi mater Hrvatima!“
E, to – jebaćemo mi njima mater, bez obzira ko se nalazio iza tog pojma njima : Turci, Austrougari,Nemci,Slovenci, Hrvati, Šiptari, EU, NATO ili Amerikanci, to naše kurčenje i olako rešavanje složenih istorijskih prilika , jednom jedinom rečenicom –MA, KO GA JEBE, e, to je nas koštalo ove tragedije u kojoj se danas nalazimo. Uprkos tolikim stradanjima i porazima, ništa se nije promenilo. Nastavlja se naše srljanje u propst.
Razlika je bila samo u tome što je srpska kvazielita gurnula tu srpsku raju u unapred izgubljene bitke, da bi oni nastavili da stiču svoje akademske karijere, da primaju nacionalne penzije, da sede u kabinetima u Knez Mihajlovoj i leleču nad sudbinom srpske nacije, ne pokazujući nikakve lične samilosti prema onim odrpancima iz Batajnice što žive bednije od krava sa susedne farme ili prema onom mom izmanipulisanom i pijanom rođaku, koji nije pokosio đetelinu, koji se odmetnuo od kuće da brani srpstvo i ostavio domaćinstvo da propada, da, nikakve samilosti tu nije bilo, Akademika to nije zanimalo, ti konkretni ljudi i njihove sudbine, on je gurao svoju teorijsku srpsku priču po večerama, između zalogaja pečene prasetine i hladnog,crvenom paprikom posutog domaćeg kiselog kupusa. Slavski nacionalisti su se nadmetali u svom brbljivom srpstvu, veličali Miloševića i očekivali pobedu tradicionalnog srpskog oružja.
Sve se završilo nacionalnom tragedijom, koju sam, nažalost, tačno predvideo.
Narednih godina sam sporadično, više u prolazu, sretao Akademika, koji mi se javljao bojažljivo, videlo se da mu je bilo neprijatno i da ga moje prisustvo nervira, ali je bio dovoljno uviđajan da me protokolarno pozdravi.
Danas sam pročitao neki veliki intervju tog Akademika i video jedan njegov televizijski nastup, gde on govori , smireno, dostojanstveno, odmereno, kako to već rade kakademici, o našoj tragediji i uzrocima naše tragedije. Akademik kaže, između ostalih teorija zavere, da smo glavni krivci za ovu srpsku tragediju mi, Srbi.
Ko je kriv?
Mi!
Ko su to – mi?
Mi su – narod , raja! Političari. Mentalitet.
A Vi, gospodine Akademiče?
Izvinite, da li Vi spadate u to naše – mi?
Ne.
Vi sebe ne smatrate krivim?
Ne.
Iz inervjua i TV nastupa Akademika se jasno vidi da on sebe ne smatra krivim.
To me je izludelo. Takvo bezobrazno ponašanje umišljenih kakademika.
Pošto sam godinama unazad iznosio mišljenje da nama Srbima niko drugi nije kriv za našu nesreću, nego da smo mi samio sebi najveći krivci, na taj način sam želeo da pokažem da možemo svet da menjamo, ako se sami budemo promenili, onda moram da tačno podvučem crtu i pokažem ko je najveći krivac za naše nacionalno stradanje, da se ne bi optuživali oni koji snose najmanje krivice za sve što smo doživeli.
Najveći krivac za našu nacionalnu tragediju je odnarođena i prodana srpska inteligencija, koja je izdala svoj narod i naše nacionalne interese zbog ličnog konfora, karijere, stanova, nacionalne penzije, zapošljavanje svoje dece i unuka na unosne državne funkcije, koja je podanička, koja služi dnevnoj politici i koja je danas izgubila bilo kakav moralni integritet u našem narodu.
Dakle, da budem otvoren, jer to je jedini put da kolektivno ozdravimo, gospodine Akademiče, ne postoji više nikakvo mistično i magleno MI, nikakvo zamjatinovsko totalitarno MI , nego postoji samo konkretna odgovornost za ono što ste činili i ono što niste činili, mada ste to morali da činite.
Vi ste, gospodine Akademiče, zajedno sa SANU, izuzim časne akademike koji se svojim delom i životom pokazali da su dostojni te društvene titule, glavni krivci za našu današnju tragediju.
Nemate pravo nikoga drugoga da okrivljujete, osim Vas i Vaših uvaženih kolega akademika.
Krivi ste jer niste izašli pred srpski narod za jasnom vizijom razvoja naše nacije u XXI veku i konkretnim i operativnim programom za spas Srbije.
O Memorandumu neću da pišem jer je to nameštaljka jugoslovenske UDB-e da bi se zastrašili upravo oni koji nisu smeli da se zastraše jer su besmrtni.
Krivi ste jer ste podržali jedan totalitarni režim, koji je radio protiv interesa srpske nacije.
Krivi ste jer ste sopstvene interese stavili ispred interesa države i nacije.
Krivi ste jer ništa niste uradili da pokušate da sprečite našu tragediju. Ja sam pokušavao sve vreme da sprečim tragediju, da prosvetlim narod, da mu otvorim oči i da ga obrazujem, ali nisam u tome uspeo, što me je koštalo gubitka banke i svih kompanija u poslovnom sistemu kojim sam upravljao.
Ja sam pokušavao, dok ste vi prokleto ćutali.
Kao što i danas ćutite.
Javljate se samo da izgovorite nekrologe.
Srbima ne traba takva nacionalna akademija i takvi akademici.
SANU danas ima 138 članova.
SANU danas ćuti. Ne oglašavate se da ne biste povredile nove okupatore Srbije.
Takav SANU je sramota za našu naciju.
Zašto ste niste ugledali na pokojnog akademika, moga velikog prijatelja, profesora Mihaila Djurića? On nije ćutao. On je otvoreno iznosio svoje mišljenje. Zbog toga ga je titoistički režim osudio na robiju. Profesor Djurić je bio utamničen zbog svog mišljenja.
Današnji akademici ništa neće da rizikuju.
U ćutanju je sigurnost.
Ko treba da bude akademik?
Ako je neko veliki stručnjak, ne znači da treba da bude akademik.
Ako je neko veliki profesor, ne znači da treba da bude akademik.
Ako neko nije dobar čovek, ali zna u javnosti da brani opštu stvar, ne znači da treba da bude i akademik.
Akademik mora da ima sva priznanja u struci, na univerzitetu, ali mora da ima moralnu vertikalu koja ga izdvaja od nas ostalih smrtnika i koja ga čini besmrtnim.
To je, gospodo drugovi, akademik.
Profesor Đurić je bio pravi akademik.
Srbija treba da ima samo 12 akademika kao 12 apostola.
To su autoriteti koji svoji ličnim životom brane društvo od moralnog kvarenja.
To su duhovni sveci koji nam osvetljavaju put spasenja iz mračnog ponora.
Akademici moraju da otpočnu duhovnu obnovu zabludelog srpskog naroda.
Naše je samo da ih slušamo i sledimo.
Beograd, 09.08.2013
