Hteo sam da pišem tekst o policijskom naèinu usvajanja budžeta o kome, ako niste primetili, nije bilo nikakve struène rasprave. Tako su legalisti i lažni eksperti produžili našu dalju agoniju. Hteo sam u ovoj finansijskoj klackalici da prikažem kako se reformatori poigravaju sa sudbinama miliona ljudi, šireæi laži o suficitu budžeta samo da bi još koji dan opstali na vlasti.
Ali, morao sam da odustanem. Pisaæu o neèemu sasvim drugom. Potpuno otvoreno i bez ograda. Nažalost, ne znam da budem diplomatski uètiv. Ne mogu da trpim bezobrazluk, nasilje i nepravdu. Mnogo bolje bih prošao u životu da sam okretao glavu od nevolje, da sam gledao svoje interese i da sam æutao. Dovoljno je bilo samo to.
Æuti i trpi! Ako svi æute i prave se ludi ili nemaju hrabrosti da se pobune, ako se ne bune ni oni koji su direktno pogoðeni, zašto bih se onda ja bunio? Zašto? Neka pobunu prave oni koji su obespravljeni, pogoðeni, prevareni i ugroženi. Oni imaju najveæi interes da se zloèin spreèi i nepravda ispravi. Tako bi razmišljao makijavelista pragmatièar. Prirodno je oèekivati da se tako ponaša ekonomista. Pogotovo bankar. Bankari su uvek konzervativni. Kako reèe genijalni Mark Tven, bankari su ljudi koji vam daju kišobran kad je sunèano, a uzimaju vam ga kada poène kiša. Bankari su oprezni i nepoverljivi.
Meðutim, ja nisam ta vrsta balzakovskog bankara. Pokojni Mihiz je otvoreno govorio da takvog bankara nije sreo. Zbog toga sam i kažnjen. Ne bavim se poslom koga znam najbolje radim. Nisam ni tipièan ekonomista. Kakav je to ekonomista koji nikada nije bio pozvan na savetovanje ekonomista? Koga država nikada nije platila za konsultantske usluge? Ako iskljuèim Antu Markoviæa i predsednika Dobricu Æosiæa niko više nije bio zainteresovan da èuje moje struèno mišljenje.
Zabranjen sam isto onako kako me je zabranila njihova Mama. Ona me je proterala iz beogradskih medija. Prezirala me je i smatrala ideologom kapitalizma. Njeni avlijaneri su režali i lajali da sam upravo ja ekonomski ideolog opozicije. Ðinðiæ je to nesmotreno priznao u intervjuu nedeljniku „Duga“ davne 1993 godine. Izgovorio je moje ime i prezime. To je bilo dovoljno da sledeæeg radnog dana sedam finansijskuh policajaca doðe u kontrolu moje banke. Tražili su finansijske dokaze naše povezanosti.
Izdržao sam sve pretnje despotske vlasti. A onda su poèeli da mi nude saradnju. Mogao sam da biram. Slali su mi izaslanike i pozivali me direktno na razgovore. Sve sam odbio sa gaðenjem. Nisam mogao protiv sebe. Odbio sam ih zato što nisam mogao da izdam samog sebe. Na to sam danas ponosan. Oni su bili besni i uvreðeni. Naredili su da mi se uništi banka. „Hoæeš da imaš banku bez nas“ – govorili su zlikovci, „niko ne može ništa da ima bez nas. Sve je pod kontrolom Tate i Mame“.
To je bilo istina. Sve je bilo pod njihovom kontrolom. Niko nije mogao da stavra kapital bez njih. Bile su to, u stvari, njihove pare date na èuvanje ljudima koje su oni stvorili. I danas se taj kapital nalazi kod tih ljudi. Petooktobarska kontrarevolucija ništa nije promenila. Sistem je ostao isti. A ja sam ostao zabranjen. Prirodno. Mnogo znam o njima. Znam ko su, odakle su i kako su se uzdigli. I to ih nervira. Zato su me i zabranili. Plaše se istine. Plaše se svoje sopstvene prošlosti.
Ali ja sam pristao da branim životnu vertikalu. Nisam hteo da pristanem na prevaru. Nisam hteo da uèestvujem u pljaèki. Jednostavno, nisam za to roðen. Ne mogu da preskoèim sam sebe. I zato danas plaæam cenu tog životnog stava. Ali, zato danas ne mogu ni da æutim. Ne mogu i neæu. Nešto jaèe od mene gura me u pobunu. Ne pristajem na laž i prevaru. I zato nisam napisao tekst o budžetu.
Pišem o neèemu što me je šokiralo i razbesnelo. Pišem jer mi je samo to još preostalo. Dakle, pre neki dan, uz detaljne izveštaje i slike, održana je prijateljska humanitarna utakmica izmeðu bivše i sadašnje vlade. Sve novine su prenele da su bivši i sadašnji održali tu utakmicu. I, šta sad? Pa, zar veæ bezbroj puta nisu igrali iste takve utakmice? Igrali su. Zar isti novinari i iste novine nisu veæ sve to jednom zabeležile? Jesu. Pa, šta je onda sporno? Sporan je jedan detalj. Detalj koji se nekako provukao.
Naime, ta bulumenta propalih politièara i njihovih naslednika na vlasti pevali su složno – „Sve je isto samo Njega nema“. To su pevali zajedno zadrigli politièari na vlasti i bez vlasti. Sve je za njih isto samo Njega nema. Dobro, a koga Njega? Kada tu pesmu izvodi pevaèica u partizanskoj uniformi, onda je jasno da se to odnosi na Druga Tita. Kada to skandiraju graðani Srbije posle Petog oktobra, nezadovoljni promenama, prevareni i opljaèkani, onda je potpuno jasno da se to odnosi na Našeg Slobu. A na koga se odnosi pesma ministara? Na Druga Tita? Na Našeg Slobu? Ne.
Na koga može da se odnosi? Koga nema? Može samo da se odnosi na Njega – Pokojnika. Posle svega što se desilo, posle tragedije koja nas je zadesila jer je ubijen Premijer, posle liène tragedije porodice, posle one napadne marketinške tuge u kojoj su se utrkivali ko æe se prikazati više ožalošæen, posle svega dve godine, Njegovi ministri se sprdaju, zajebavaju, izmotavaju, zabavljaju, provode i uživaju u životu koji im je On stvorio.
Ko su bili ti štreberi, šibicari, asistenti, referenti iz instituta i eksperti za koje nikad niko nije èuo, ko su oni bili pre Njega? Šta su radili? U kojim rupama su bili sakriveni? Gde su te bubašvebe pobegle kad je grmelo? Da li ste proèitali u vreme Despota neku kritiku režima od tih ministara – reformatora? Da li su ti samoproglašeni eksperti nešto znaèili u svojoj struci? Da li su nešto znaèili pre nego što su Njega sreli? Ništa.
Verujte mi dobro sam upoznat u èitavu opozicionu stvar u poslednjih petnaestak godina i dobro znam ko je kako stvarao kapital. Takoðe znam ko je bio na poèetku 1989 godine i šta su imali pre nego što su poèeli da se bave politikom. Znam i šta su imali uoèi Petog oktobra. Znam koliko su hteli da se domognu funkcija i vlasti. I sve to im je On omoguæio. Sve o èemu su samo mogli da sanjaju. On im je sve stvorio. Postavio ih je na mesta na koja nikad u životu ne bi dospeli. Postavljeni su bez konkursa i nadmetanja. Oni koji su širili ideologiju slobodnog tržišta, a sami nikada nisu bili na tržištu. Nikada na tržištu nisu ništa stvorili ili zaradili. Budžetski princip ih je pretvorio u parazite koji žive na raèun drugih.
Sa njima On nije mogao ništa da uradi. Istorija je tražila neke druge ljude koji su bili sposobni da nose teško breme nasleða na svojim pleæama. Oni su se sami hvalili da su spremni za taj teret. Oni su galamili i podizali buku u javnosti kao da nešto valjano rade, ali su se izmakli i èitav teret prebacili na Njega. On je sve vukao na svojim nejakim leðima. I njih je nosio, verujuæi da æe uspeti. Ali nije mogao da uspe. To sam mu prvi rekao videæi kakvim se licemerima, poltronima i neznalicama okružio. Rekao sam mu da æe ga ti pokvarenjaci i prevrtljivci prodati. Nažalost, nije hteo da me posluša. Naseo je na njihovo slatkoreèivo udvaranje. Zaveli su ga i odveli na stranputicu. Poverovao je balavcima koje je jedva poznavao. Ogledao se u njihovim raširenim oèima. Prijalo mu je da sluša njihove lažljive hvalospeve. Hteo je da ih zaseni i krenuo je za njima. Okrenuo je leða ljudima koji su ga stvarali. Ljudima koji su bili uz Njega kada je bilo najteže. Ljudima koji ga nikad ne bi izdali.
Poveli su ga preèicom, ali preèice nije bilo. Bila je to zamka. Stupica. Klopka. Na kraju, izveden je na streljanje. Tu, pred našim oèima, na oèigled svih, topio se i nestajao. Sušio se i venuo. Istorijsko breme nije mogao sam da ponese. Trebala mu je pomoæ. Ali ti skotovi nisu hteli da mu pomognu. Ostao je potpuno sam. Napušten. Prevaren. Tek tada je shvatio šta se desilo. Tek tada je shvatio da je meta. Umoran i razoèaran digao je ruke od svega. Znao je šta æe se dogoditi. I nije hteo ništa da preduzme. Hteo je sam sebe da kazni.
Danas Njega nema. Ostale su bitange i prevaranti. Fukara kojoj ništa nije sveto. Zadrigli od provizija i ugodnog života izmišljaju svakakve zabave. A Njega nema. Sede u prvim redovima modnih revija. A Njega nema. Brabonjaju gadosti po televizijama. A Njega nema. Vode strane banke i uzimaju ogroman novac. A Njega nema. Baljezgaju po tabloidima. A Njega nema. Letuju, zimuju, provode se sa džep – setom. A Njega nema. Igraju se sa ostacima naših života i šutiraju našu sudbinu. A Njega nema. Pevaju da je sve isto. A Njega nema. Samo Njega nema.
I Njega stvarno nema. Zar je On to zaslužio? Umuknite, prokletnici! Podelite ukradeni novac sirotinji i kleknite pred Boga da se pomolite. Oslobodite se greha. Iskupite dušu. Pokajte se, zaverenici! Postanite apostoli. Objavite Istinu. Uèinite bar nešto za Njega. I sve æe vam biti oprošteno.
Svedok, 20. decembar 2005.
