КЊИГА
Користим овај текст да се обратим свима вама, који сте ми писали и слали поруке подршке за објављену исповест о Борки Вучић, да вам се искрено захвалим на лепим речима и да изнесем додатно објашњење.
Многи од вас су тражили да одмах објавим књигу.
Али, морам да вас разочарам.
Текстове које сте прочитали, саставни су делови књиге, која има радни наслов ЂИНЂИЋ, која има 1.382 стране и коју сам похранио на пет различитих места у земљи и расејању.
Књига је посвећена трагично страдалом премијеру Зорану Ђинђу, пишем о нашем сусрету 1989.г., политичком деловању све до фебруара 2001.г,. када сам напустио тај погрешан политички концепт и разишао се са Ђинђим, па све до његовог стрељања у марту 2003.г.
Али, књига није само о њему, него о свим актерима наше транзиционе трагедије, које сам имао прилике да лично упознам, разговарам и да сарађујемо, јер сам сматрао да је моја историјска обавеза да изнесем своја виђење о људима који су имали велику политичку моћ и који су учествовали, на различите начине, у тој нашој националној пропасти.
Писао сам тачно онако како живим и како је јавност, четири деценије уназад, научила на моје јавне наступе.
Искрено, отворено, поштено и истинито.
Део јавности ми замера да сам идеалиста, превише оштар и политички нетактичан, али такав мој наступ је саставни део моје личности и ја нисам хтео да се мењам.
Наравно, због моје моралне вертикале, постао сам жртва свих тоталитарних политичких система, без обзира како се они звали и којим идеолошким заставама махали у јавности.
Страдао сам управо због одбране достојантва изговорене речи и залагања за моралну обнову Заједнице, али нисам кукао, запомагао и тражио сажаљење, већ сам наставио да се борим, јер је борба наша скопчана са одбраном планете, човечанства, Срба и наших породица.
Све је то повезано у једну Вертикалу и не може да иде једно без другога.
Кроз љубав према породици, волимо нашу нацију, али и све друге нације и човечанство на планети.
Сматрао сам да је врло важно да запишем догађаје у којима сам лично учествовао, да изнесем разговоре које сам водио и да мој суд о тим учесницима политичких дешавања, јер они су јунаци моје књиге, оставим поколењу.
Понављам, ради разумевања, изнео сам своје мишљење о тим људима.
Интересантно, у сусрету са њима нисам крио своје мишљење, што се може видети из објављених текстова о Анти Марковићу и Борки Вучић.
Нисам, дакле, како то раде професионални мемоаристи, једно причао са њима, док су у мемоарима износили друге ставове.
Доследост се тешко брани, али поверење се зато добија.
Не знам да мрзим људе, јер немам тај нагон у себи, али презирем све оне који су злоупотребили историјску могућност да овај свет учине много бољим, јер су првенствено радили, нажалост, да задовољавању својих личних интереса.
Због мојих јавно изговорених и написаних политичких ставова, забрањен сам деценијама уназад.
Књигу нећу још објављивати, јер није време, према мом дубоком уверењу и мишљењу моје породице и пријатеља, јер данас наш приоритет треба да буде борба против тоталитаризма, који је добио фашистичко обележје.
Слобода се осваја и сви ми, који смо забринути за судбину државе и народа, морамо да учествујемо у ослобађању Заједнице од разарајућег тоталитаризма.
Господо другови,
Браћо и сестре,
Када ослободимо Србију од наметнутог Зла, када одбранимо Републику и Демократију, када почнемо Духовно да се преображавамо и када изградимо институције које ће бранити грађане од политичких зчоупотреба полуделих појединаца, тада може да се појави књига.
Када ће то да се догоди, не зависи од мене.
Мени се нигде не жури.
Историја ће свима нама да суди.
Београд, 7535.г. гумник
