МРМЉАЊЕ
Наступа естрадни патриЈота.
Професор. Доктор наука.
Уважени Србин.
Србенда у покушају.
Мрмља.
Неразговетно.
Тешко га пратим.
Фраза за флоскулом.
Анализине анализе анализа.
Лоша анегдота.
Глуп виц.
Просте доскочице.
Метафоре промашене.
Пресипање из шупљег у празно.
Микс светских баналности и наших будалаштина.
Досадно.
Прежвакавање.
Муљање.
Нема решења.
Нема визије.
Нема идеје.
Празна прича.
Губљење времена.
Гледаност огромна.
Похвале.
Одушевљење.
Такав човек нам треба.
Нека професор води државу.
Такви људи нас могу да спасе.
Верујемо.
Прави интелектуалац.
Чита ми мисли.
Исто мислимо.
Тако се говори.
Не могу да верујем.
Нисмо још додирнули Дно.
Убија нас поводљивост.
Локоверност.
Плашимо се истине.
Смејемо се баналним анегдотама.
Али, господо другови, није време за вицеве.
Зајебавање.
Замајавање.
Замлаћивање.
Није време за празне приче.
Гиљотина биолошког нестанка нам је над главама.
Затварате очи.
Нећете да видите сечиво над нашим главама.
Нећете да чујете вапаје Разума.
Бројке. Математику.
Доказе.
Кажете – мрачимо!
Удри бригу на весеље!
Дајте, професоре, још један виц.
Глупљи.
Заборављате невољу.
Одлажете.
Неко ће вас већ да спаси.
Мрмљањем.
Београд, 7535.г. жетвар
