Početna Tekstovi
3380
0
SHARE

МАРИЈА Д.НЕДЕЉКОВИЋ

  БЛАГОВЕРНА  ЈЕЛЕНА  ЛАЗАРЕВА  БАЛШИЋ

                     ( 1365 – 1443 )

 

 

Проблем нас Срба је што о својој богатој историји и људима који су обележили једно херојско доба знамо, нажалост, врло мало, што се одушевљавамо глупостима савремене цивилизације у распаду, што смо склони да се дивимо наметнутим вредностима из Западне хришћанске цивилизације, вредностима који често знају да буду врло проблематичне,  које наносе штету нашем националном идентитету и нашој култури, што слабо или никако не читамо, а оно што читамо је обично написано површно и дилетантских од стране аутора који нису компетентни да о нашој историји пишу, него у том свом мрчењу хартије виде могућност да се докопају некако новца.

Марија Д. Недељковић је одабрала да нам приближи живот српске средњовековне хероине, о којој данас већина Срба ништа не зна, нити се држава труди да образује свој народ у националном духу,  да нам приближи живот племените Јелене Лазареве Балшић / 1365-1443/, кћерке кнеза Лазара и кнегиње Љубице, сестре деспота Стефана Високог, унуке кнеза Вратка, супруге и удовице Ђурђа Другог Стратимировића Балшића, владара Зете и горње Албаније, супруге и удовице босанског војводе и витеза Сандаља Хранића, мајке Балше Трећег Ђурђевића, последњег владара из династије Балшића и духовно чедо Никона-Никандара Јерусалимца, богослова и игумана манастира Врањине у Зети.

Јелена је одрасла у престоног граду Крушевцу, на Лазаревом двору, који је био познат по гостопримству мудрим и ученим људима, уметницима и врхунским мајсторима разних заната, па је кћерка Лазарева, заједно са млађим братом Стефаном, васпитавана као велики поклоник књиге, велики дар за писање је наследила од мајке Милице, читала је много и стекла је надимак УЧЕНА, јер је њена глад за знањем и књигама била непресушна и њена рођака монахиња песникиња Јефимија, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића,умна, политички искусна и стваралачки обдарена, значајно је утицала на развој младе и талентоване кнегиње.

Јелена се удала у династију Балшића, која је владала Зетом од 1360 до 1421.године, челник породице је био Балша Први, сиромашни зетски властелин, кога је цар Душан уздигао до владара Зете, јер цар Душана је био познат по томе да је радо уздизао на високе државне положаје  до тада непознату и незнатну српску властелу, бирајући их искључиво на основу њихове спремности, способности и употребљивости да воде државне послове. Слично је радио и Јеленин брат деспот Стефан Лазаревић, који је на своме двору у Београду на високе државне положаје није бирао људе на основу порекла, него искључиво захваљујући њиховим способностима и родољубљу.

Ништа савремени политичари нису научили од својих славних предака и великих државника, који нису бирали своје сараднике према рођачкој и партијској припадности, него на основу личне способности и спремности да се жртвују за државу и свој народ.

Ауторка књиге нас подсећа да друштвени живот Срба, још од древних времена, није могао да се замисли без САБОРА. Током времена племенски забори су прерасли у ДРЖАВНЕ САБОРЕ , који су били незаобилазни институт власти. Сабори су увек зазивани и организовани када је био потребан договор и доношење неке важне државне, политичке и црквене одлуке.

На основу овог средњевековног искуства наших државника, предлагао сам још од 1989.године, да вратимо ту неопходно потребну институцију ДРЖАВНОГ САБОРА, да се, због све већих проблема у држави, периодично организују сабори у неком нашем манастиру, због тога да се том значајном скупу подари историјска и духовна вертикала, да се позову наши најумнији људи из земље и расејања, људи који су се доказали у својој струци и родољубљу, људи умни, искусни, одважни и непоткупљиви, људи који имају визију и мудрост, да се неколико дана или читаву недељу, све у зависности од потребе, затворе у манастиру и да расправљају, већају, полемишу и да изађу са заједничким ставом како да се води држава, која политика да се спроводи и шта нам је чинити за добробит државе и народа.  Државни сабор би био коректив дневној политици и борбама политичких странака, јер би он наметао високе циљеве, бранио интересе државе и народа и доносио одлуке које би биле визионарске, одлуке које би усмеравале државну политику према најмудријим и најкориснијим решењима за добробит државе и народа.

Истовремено, Државни сабор би значајно олакшао посао политичарима, јер би им отворио све стратегије и персективе за њихову успешну владавину, раскрчио би им пут, усмеравао би их и они не би правили велике грешке, заузети спровођењем дневне политике.

Нажалост, никада није заживела ова моја идеја.

Али, надам се, због историјског тренутка у коме се данас налазимо, због амбиса у кога смо упали, због губљења било каве организоване државотворне визије, која треба да одговори како ће се Србија и српски народ развијати до краја 21. века, због државног расула и друштвеног распада, због изостанка било какве историјске политичке одговорности свих оних који се данас баве политиком, мишљења сам да ћемо бити принуђени, након рушења ове издајничке и дилетантске власти, да сазовемо, први пут у овом веку, Државни сабор и да потражимо од наших најумнијих људи одговоре на постављена питања нашег даљег историјског опстанка.

Историја је учитељица живота и морамо од наше историје да преузмемо све оно што је добро за државне и народне интересе, док ћемо се брзо и без великих емоција ослобађати свега онога што кочи наш даљи државни и друштвени развој и темељни преображај, који нам је данас преко потребан у борби за биолошки и државни опстанак.

У књизи се наводе године по старом српском календару, који је настао у нашој древној прошлости, па се тако Косовска битка одиграва у уторак 15.јуна 6897.године, што показује да се све до новог доба користио стари српски календар и да су наши преци знали да припадају древном народу, који је човечанству понудио писменост, цивилизацију и културу. Све оно што нам се данас оспорава и што смо приморани, држећи се своје древне традиције, да бранимо свим средствима, јер без те српске цивилизације и културе ми не можемо да опстанемо на овим нашим немирним и несигурним просторима.

Успон династије Балшића у Зети може да се објасни тиме што су три сина Балше Првог, утемељивача династије, три брата Балшића, Стацимир, Ђурађ Први и Балша Други, наступали СЛОЖНО, заједнички, са једнаким правима,водили су заједничке финансије,па је та слога браће помогла да се уздигне држава и да они буду велики господари.

Хроничари описују да је кнегиња Јелена Учена у време када се удала 1385.године била високог стаса,танка струка,млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, а поврх чела носила је оглавље са рубинима,бисерима и сафирима и да су је  сви звали лепа госпа Лена.

Када је у априлу 1403.године умро њен супруг Ђурађ Први, Јелена се са малолетним сином Балшом Трећим нашла у великој невољи, јер је била окружена непријатељским намерама оних који су претендовали на  престо и преузимање територија које су биле у власти Зете. Већ наредне године, она сазива Земаљски сабор у Бару и преузима власт до пунолетства њеног сина, стабилизује прилике у држави и води, потпомогнута својом мајком монахињом Евгенијом и својом рођаком монахињом Јефимијом, мудру државну политику.

Престоница и њени двори, где је владала, били су 1408.године у Годињу,у црмничком крају, северозападно од Скадра, у Бару је била 1413.године, Будва и Брчели 1420.године и касније двори у Црмници.

Јелена Лазарева Балшић се на почетку своје владавине суочила са тешким међународним положајем Зете. Млеци су увелико освајали поседе и узимали градове, католички мисионари су покрштавали и градили католичке цркве, православње је било потиснуто, зетском митрополиту су потпуно забранили да користи своја верска права у скадарском крају, Дубровник је одбијао да помогне Јелени у сукобу са Млецима, брат Стефан Лазаревић јој није могао да помогне, јер је имао унутрашње сукобе и размирице са братом Вуком Лазаревићем,после смрти мајке Евгеније, који је тражио половину деспотовине за себе, па је Јелена храбро одлучила да поведе рат против Млечана и опколила је Скадар и држала га је под опсадом.

Марија Д. Недељковић истиче да се  Јелена у тим тешким тренуцима држала мудрих речи Светог Саве, које је упутио српским витезовима :

нема достојног живота и уласка у Царство Небеско без БОРБЕ, без жестоког окршаја, тако да само они који се истински боре успевају и да га задобију.Нико лењив није никада постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио свог ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде,који се боре, који издрже трудове од борби и кроз многе невоње прођу“

 

Ево, цитирао сам из књиге речи Светог Саве у нади да ће ове речи допрети до малодушних, разочараних, апатичних, размажених и понижених, до свих оних који су се повукли, који су изгубили вољу, веру, енергију, снагу да се боре, који више не верују у борбу, јер не верују у себе, који мисле да је њима у животу најтеже, који не знају кроз какве муке је пролазила Јелена Учена, која се определила, упркос свим невољама, да се као лавица бори за сина, православље, српство и независну државу Зету и која је знала да једино борбом може да сачува достојанство и националну слободу.

Знала је она добро да нема чему да се нада од лукавих и покварених трговаца Млечана, да је њихово хришћанство било у функцији њиховог трговачког капитала, да су венецијнске маске одавно пале, да су прогони, бруталности и пљачке млетачка политика у Зети, да је млатачки капетан Јадрана извесни  Марин Каравела дивљачки опљачкао са олтара Цркве Свете Марије у Будви чувену свету Икону Богородице, која је била омиљена у народу, да су Млечани склопили савез са Турцима, да су санџакбегу Пашајити дали 500 дуката годишње само да спречи Јелену и њеног сина Балшу Трећег да нападну територије које су Млеци окупирали и које нису хтели да предају Зети. Све је то мудра Јелена знала и знала је да су се Венеција и Турци окренули против Зете, да су се удружили, да траже главу Јелене и њеног храброг сина, да је позив млетачког дужда да млади владар Балша дође у Венецију на договор око поделе територија само опасна замка млетачких превртљиваца, па она, забринута и уплашена мајка, одлучује, сама, без помоћи и савета, да би некако спасила земљу и живот сина, да крене у непријатељско легло, попут њене мајке Милице и рођаке Јефимије, када су 1398.године ишле на двор код султана Бајазита, али оне су имале Оливеру на двору да лобира за њихову ствар, док је Јелена била потпуно сама. То што је сама у непријатељском свету је уопште није уплашило. Решила је да она лично у мају 1409.године крене у Венецију на политичке преговоре, да призна да је она крива за започети рат, да је она издала наређење да се Скадар опколи и држи у опсадном стању, да кривицу преузима искључиво на себе, била је спремна да се жртвује у покушају да заштити народ и сина од одмазде моћне Венеције.Разговори су почели 03.августа 1409.године и  трајали су све до половине октобра, упркос томе што се Млечанима страшно журило, али, према млетачким документима, та „немогућа“ и „врашка“ жена, како су је звали, није се дала покорити.

Знала је мудра Јелена да Млеци неће испоштовати потписане договоре, да ти потписи ништа не значе за њих, да они воде политику свршеног чина, да је покренут велики новац у игри, да она мора брзо да се прилагоди ситуацији на терену, која није била ни мало добра по Зету, да мора одлуке брзо да донесе и зато она вешто користи прилику приближавања у односима између њеног брата деспота Стефана Лазаревића и великог војводе од Босне Сандаља Хранића. Јелена се у децембру 1411.године удаје за моћног босанског војводу и тако добија сигурну и јаку потпору за политику коју је до тада водила, јер је Санадар Хранић био изузетно моћан и богат владар.

Брак између Јелене и Санаља Хранића је трајао је све до смрти војводе 1435.године, али је Јелену пре тога погодила велика несрећа јер је 28.априла 1421.године преминуо њен син Балша Трећи, који је у смртном часу, успео да смогне снаге и да отпутује у Београд, на двор свога ујака деспота Стефана Лазаравећа и да премине  на његовим  рукама, остављајући му у аманет управљање Зетом.

У наставку књиге ауторка се бави ликом и делом деспота Стефана Лазаревића и наводи да су Јелан и он били увек блиски и да су имали доста заједничких сличности : чврстина карактера, владарска доследност, високо образовање, изразита дипломатска умешност, уметнички таленат,неустрашивост, а изнад свега, имали су свест о битности очувања духовног бића српског народа. Брат и сестра су, у различитим околностима,  водили исте битке, ишли истим путем, знајући да српски народ, без обзира на врсту и јачину искушења, може да опстане једино укорењен у православној вери и ослоњен на своју богату културну баштину.

Јелена Лазарева Балшић је у свом тешком и напаћеном животу изгубила велики број својих најмилијих : као дете изгубила је младог брата Добривоја, у косовској бици изгубила је оца Лазара, после 1395/96 није познато шта се догодило са њеном сестром Драганом Шишман у Бугарској, сестра Теодора је умрла у Угарској, умро је њен први муж Ђурађ, умрла је њена мајка Милица и помајка, племенита Јефимија, Турци су јој убили несрећног брата Вука, умро је њен мали унук, Балшин син јединац, умро је њен син јединац Балша, 1426 је умрла сестра Мара, а следеће године вољени брат Стефан и 1435 умире и њен други супруг Сандаљ.

Прихватила је своју тешку судбину без роптања и горчине. Није се сломила. Није одустала. Није се разочарала. Није се повукла. Није се предала. Није постала малодушна.Наставила је да се бори за српство и православље. Постала је једна од најзначајнијих личности која је допримнела да се на острвима  Скадарског језера уздигни и учврсти  Зетска Света Гора.

Почела је да пише.

Наставила је традицију своје мајке Евгеније и своје помајке Јефимије. Јефијимијина три записа припадају првим остварењима жена писаца на европском тлу. Поетско дело њене мајке кнегиње Милице Удовству мојему Женик и Јеленина духовна лирика посвећена духовном оцу Никону Отписаније Богољубно налазе се  у малом и одабраном кругу првих жена писаца у свету. Јеленино дело је израз, како пише ауторка ове књиге, њене племените остљивости, теолошке истанчаности, однеговане писмености и личне отмености. Пише течно и с лакоћом и дубоко.Пише осећајно, личним тоном,дирљиво, али врло уздржано и беспрекорно одмерено.

Једна мисао се намеће читајући животопис ове наше средњовековне хероине и светице, пратећи судбину њене мајке и њене помајке, да су те жене биле бачене у сурове и опасне вртлоге историјских догађаја, да су биле приморане да владају у тешким тренуцима када Османлије надиру на Балкан, када Срби остају сами у борби против турског освајача, када хришћанска Европа издаје своју православну хришћанску браћу, због својих грамзивих територијалних и верских интереса, када цвет српства гине на Косовској бици, ове српске жене, упркос државној, националној и личној трагедији, настављају да се боре за српски државу, за српски национални идентитет, за достојанство својих породица и свог поколења, настављају да се боре и не пристају да поклекну, да се предају, да се разочарају, да се повуку зато што су жене, слабији пол, него показују да су одлучне, чврстог карактера, способне и храбре, једнако као њихови страдали мушкарци, да могу да воде државу и народ, не кукајући о неком измишљеном женском принципу или женском питању, феминизму,угроженом праву  жена, јер оне мушки преузимају терет државе на своја крха плећа и носе се достојанствено са својом тешком судбином, извршавајући све своје историјске обавезе и дужности. Поред тога, оне су духовне перјанице једног тешког доба српске пропасти, када се назире крај наше државности и када почиње вековно турско ропство, оне су прве писмене жене средњевековне Европе, дворске даме које путују, преговарају и политички тргују са другим државама, моћним империјама, тражећи спас за своју државу и народ. Видели смо да Јелена, немајући избора, почиње да води и рат против Млетака, да врши опсаду отетог Скадра, да одлази у Венецију и да не дозвољава да је сломе, да не пузи пред тим моћницима, него достојанствено брани своје српско становиште и своје српске интересе.

То су биле жене див јунаци, Прометеји, светице и хероине, које су обележиле једно тешко доба пред наше ропство, које су светлиле као запаљене буктиње у европском ноктурну, жене које су се издигле изнад свога доба и које треба да нам буду узор и идеал државне мудрости, националне просвећености, ратничке одважности, духовне скромности, уметничког талента и животног, непресушног елана и енергије. Жене на које морамо да се угледамо, да их следимо, да од њих учимо, да се њиховим делима и речима непрекидно враћамо, да нам буду инспирација, да на њиховим животним трагедијама  научимо како се трпи, воли, бори и као се никада не посустаје у одбрани суверености и независности своје државе, у одбрани националне слободе, национлалног достојанства, своје православне вере, древне традиције и националног идентитета.

У поређењу живота ових српских жена са нашим данашњим мукама и проблемима, можемо да видимо колико је наше доба далеко испод херојства њиховог времена, колико смо постали гори, лошији, размаженији, метиљавији, неспобнији, колико смо постали себичнији и похлепнији, колико смо постали веће кукавице, издајници и конвертити, колико смо постали незрели и недорасли да наставимо да се боримо за слободу, који су нам наши преци подарили, колико смо потонули у баналности и простаклуку свакодневице, колико смо изгубили све оно што је наше претеке толико красило и што им је донело непролазну историјску славу, којој се данас дивимо и коју величамо све у жељи да , на њиховим животима и учињеним делима, покажемо да није све изгубљено за Србију и Србе да има наде и морамо да истарјемо у својој титанској борби за слободу и национално достојанство.

Благоверна Јелена Лазарева Балшић се упокојила на почетку марта 6951.године старог српског календара или 1443.године, отишла је са овог света онако како је живела господствено и са дубоком љубављу и вером у Бога и свој српски народ.

Сахрањена је на острву Бешка на Скадарском језеру у Задужбини њеног мужа.

Марија Д. Недељковић пише да је у времену Јелене Учене било више од 300 православних цркава и манастира од Скадра до Драча, да је то била древна српска земља, да су Млеци стално радили на покрштавању становништва, да су били окрутни у својим освајањима, да су страшне злочине починили над српским народом и његовим свештенством на Превлаци Светог Архангела Михаила или Михољској Превлаци у Боки Которској, на маленом полуострву, које се налази на само крају тиватског залива, у данашње време преко пута тиватског аеродрома, где се налази манстир још од IV века,кога почетком XII века разарају Арапи, да би га обновили Немањићи и да би манастир био седиште зетских епископа. Свети Сава је засновао Зетску Епископију, а његов брат краљ Стефан Првовенчани је подигао манстир.

Манастир је био стожер православне духовности и српске културе , имао је велике манастирске поседе, али то је све сметало Млецима, па су одлучили 1444.године да , уз помоћ которске властеле, разоре манастир бомбардовањем са галија, али, пре тога , оно што је посебно интересанто у овом млетачком цивилизацијском злочину, млетачки провидур обрлаћује которског трговца, православца, Марина Друшка, који је био на суду са манастиром, јер није испунио мајчин тестамент завештањем два звона за славни Превлачки манастир, да уђе у манастир и да кришом отрује 70 монаха, како више не би држали православни кључ од Боке и како би Млеци овладали бококоторским заливом. Није била довољна та издаја и тровање монаха, него је извршено и масакрирање српскога народа, који се затекао у манастиру, не само топовским ђуладима, него и хладним оружјем, како нико не би преживео овај масакр, јер је место злочина било опкољено и онемогућено је било коме да буде сведок овог планираног маскра.Манастир није био угрожен све до 1420.године, док Млеци нису освојили град Котор. Которски бискуп Марин Контарено 1429.године  добио је прецизна упутства од Сената из Венеције да искорени православно свештенство и монаштво, али не одједном, него полако, неприметно, опрезно, али, упорно и доследно. Ево како у оригиналу пише из документа јун 1446.године да се налаже которском бискупу и кнезу : „ да прогнају с которске територије српске свештенике који су против наше вере и шизматици и да их замени латинским свештеницима…под једним условом да се све изводи уз крајњу опрезност, не одједном, већ помало и на вешт начин“.

Да ли је превлачки маскр свештенства, монаха и народа тај вешт начин искорењивања православља?

Млеци су потпуно избрисали трагове злочина, пажљиво су све уклонили, верујући да ће се све то заборавити, није више било никаквог спомена, манастирске светиње су разношене по католичким црквама, највише у Котору, али вековима заташкавана истина није могла да се сакрије у усменом предању српског народа.

Захваљујући капетану Филипу Барбићу, а нарочито контеси Јелени ( Екатарини) Властелиновић / 1777-1847/ , почело је поново скупљање манастирских светиња и радило се на томе да се откупи Превлачка земља од которске породице Друшко. Јелена је подигла Цркву посвећену Светој Тројици и конаке. Све своје снаге и богатство је ставила у обнову манастира и својим тестаментом је одредила да митрополит Петар II Петровић Његош буде њен наследник и да се брине о манастиру. Тако је манастир поново постао место окупљања српске културне елите.

Аустроугарска власт и римокатоличко свештенство нису могли да поднесу тај просвећени рад Јелене Властелиновић и била је зверски претучена, тако да кривац никада није пронађен, па се од тих повреда није опоравила читав живот, али ни то није било довољно, него су је, видећи да она наставља своју борбу за православље,отровали и она је умрла 17.фебруара 1847.године.

Срби из Боке славе је данас као Блажену Екатерину Превлачку.

У лето 1957.године археолози су открили крипту гробницу манастира, у њој су пронађени костури на којима су били видљиви трагови масакра, одсечене главе и удови, што је био материјални доказ  извршеног покоља.

Али, десило се – чудо.

Почео је полуострвом да се распростире необјашњиво пријатан миомирис, који се разликовао од околних мириса мора, рузмарина,маслина и ловора. Леп и тајновит мирис који је уносио у људе мир и благородност.Мирис је потицо из земље.

Обнова Превлачке Светиње се наставила и откривене су мошти Светих превлачких мученика из којих је текло свето миро.

Јелена Балшић и Превлачки Мученици су стајали на бранику своје вере, одбране народа и отаџбине.

Миомирис и свето миро су Божији дарови.

Остављени нама да не заборавимо шта нам је дужност.

Опомињу нас и храбре да издржимо.

За борбу која тек почиње.

Београд, 29.11.2016

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE