Početna Tekstovi СЕСТРА

СЕСТРА

4884
0

СЕСТРА

 

Имао сам ту привилегију да седим за столом са одраслим и да једем.

Тек сам пошао у школу и летње распусте сам проводио на селу.

Седео сам за столом до ђеда, са леве његове стране, који ми је гурао увек у тањир најбоље парче.

Поносан сам био што сам слушо разговоре и планове одраслих.

Гутао сам сваку реч и учио.

 

„ Сутра рано ујутру“, командовао је једном ђед за вечером „ Марко, Мићо, Мара и Марија нека иду горе код Тете да јој помогну да покупе сијено“.

 

Тета је била ђедова једина сестра.

Нико је није звао по имену.

Рано је остала без мужа са седморо деце.

Живела је десетак километара од нас у планини.

 

Нико ништа није одговорио.

Чуле су се само жлице како ударају по пијатима.

 

„ Зашто да идемо Тети, када морамо да покупимо наше сијено?“ – гласно сам упитао ђеда, знајући да је наше сено јуче покошено и да смо сутра планирали да га покупимо и дотремо на магарадима у појату.

 

„ Немој ти, мајко, да идеш. Рано се устаје! Наспавај се! Цијепаћемо ти и ја дрва.“

 

„ Ма, оћу ја да идем! Није мени тешко да устанем, али зашто да идемо да купимо Тети сијено када наше нисмо покупили?“

 

„ Слушај, мајко, лези ти! Нека те вође самном!“, рече ђед повишеним гласом, али још увек добронамеран.

 

Узео сам боту пуре и мрвио је у тањир.

Заливао сам је киселим млеком.

Ђед додате одозго жлицу скорупа.

Који се чувао само за њега.

 

„Идем и ја! Само хоћу да знам зашто ми прво не купимо наше сијено, него…“

 

„Они иду!“, продера се изнервирани ђед „ Ти лези! Не рани! Имамо насдва други поса“

 

Погледам по укућанима.

Нико не диже поглед.

Набили главе у своје пијате.

 

„ А зашто они да иду, када нисмо покупили наше сијено?“, не дам се ни ја, када ови ћуте.

 

„ Зато што сам тако ја река, разумјеш?!? “ издрељи се ђед и прострели ме оним својим зеленим очима из којих су ватре севале.

 

Никада се није тако издерао на мене.

Пред свима.

Био сам први унук и волео је моју вредноћу.

 

Наста мук.

Срце ми је добовало у ушима.

У грлу ми пожар.

Чинило ми се као да ћу се угушити.

Пресео ми онај скоруп.

Не могу тврду пуру да прогутам.

Ни хладно кислео млеко не помаже.

 

Ипак, не могу ни да мирујем.

Нешто ме гура даље.

 

„ А шта ако сутра падне киша ?“, пркосим неким туђим гласом.

 

„ Нека пане!“

 

„ Пропашће нам сијено!“

 

„ Нек пропане!“

 

Не разум га.Како је то мирно рекао.

Зашто да нам пропадне сено из најбоље  ливаде?

Киснули смо и ми и коњи и магарад  да спасимо сено.

Шта је сад ово?

 

„ Зашто сутра не покупимо и доћерамо наше сијено, па онда да идемо код Тете?“

 

„ Зато што је она моја – СЕСТРА! Разумјеш ли ти?!? СЕСТРА! Зато они сутра иду да покупе сијено МОЈОЈ СЕСТРИ! Зато што је то прече! Прече, разумјеш?!? Мени је моја СЕСТРА преча од нашег сијена. Ако наше сјено пропане, шта ћу му ја? Нек пропане! Не сме да пропане сијено мојој СЕСТРИ!“

 

Нисам више ништа питао.

 

Ујутру смо сви поранили.

И отишли да покупимо сено.

Нашој Тети.

 

Београд, 23.10.2017