Posvećujem ovaj tekst mojoj maloj saputnici.
Sa cuclom u ustima.
Prelepoj i predivnoj dvogodišnjoj devojčici Ini.
Mojoj drugarici na letu Abu Dabi – Beograd.
Letela je sa roditeljima iz Sidneja.
Punih 24 sata.
I bila je vesela, razdragana i preslatka.
Pričala je na svom jeziku.
I zabavljala umorne putnike.
Nije joj se spavalo.
Nije kmezala.
Nasmejana i vedra je bila.
Sa pametnim i vatrenim očima.
I šiškicama.
Ina je prvi put u Srbiji.
Rodila se u dalekom Sidneju.
Roditelju su željni Srbije.
Žele da njihovo dete živi u Srbiji.
Vratili bi se odmah, kada bi se nešto pokrenulo u Srbiji.
Australija im nikada ne može da zameni Srbiju.
Nostalgija ih pritiska.
Mladi su i hoće da imaju još dece.
Vole decu i Srbiju.
Vole da rade i žele da im deca odrastaju u normalnim uslovima.
Australija ih plaši.
Ne žele da im decu vaspitava Australija.
To im se ne sviđa. Taj nametnuti modernizam.
Nameravaju da se isele iz Australije.
Gde?
Razmišljaju da odu u Rusiju.
Koliko naših ljudi u rasejanju isto ovako razmišlja?
Mnogo.
Država ništa ne radi da privuče te naše najbolje ljude.
Političari ne žele da se ti naši najbolji ljudi vrate.
Ako se vrate, onda su ti političari suvišni.
Ne možemo da spasimo Srbiju bez naših ljudi iz rasejanja.
Oni su pogonsko gorivo za naš preobražaj.
Oni su raketno gorivo za naš brzi privredni razvoj.
Ti ljudi imaju sve ono što Srbija nema.
I neizmerno vole Srbiju, koja ih odbacuje.
Inu to nije briga.
Ona se raduje.
Čekaju je oni koji je najviše vole.
Oni koji ne znaju da kriju svoju ljubav.
Oni koji su iskreni i to pokazuju.
Australija to nema.
I to se ne može kupiti.
Ne mogu se kupiti ni ozarena lica roditelja.
Kada slećemo u Srbiju.
To se ne prodaje. To nije na tržištu.
To se nosi u genima.
To se rađa i umire sa poslednjim ljudima.
E, ta ozarena lica su naša poslednja nada.
Ta lica koja vole svoju domovinu.
Koja znaju kako je u tuđini.
I koja sanjaju da se vrate.
Moramo stvoriti uslove da se oni vrate.
Svi koji žele.
Mi bez njih ne možemo.
Oni bez nas neće.
A tu malu, slatku saputnicu morao sam da poljubim.
Na rastanku.
Nije po evropskim standardima. Niti po australijskim propisima.
Ali je po srpskim običajima.
Ina, dobro došla kući!
Beograd, 29.07.2015
Ne slažem se u jednoj stvari. U Srbiji odavno ne postoje normalni uslovi za razvoj deteta. Pritom ne mislim na materijalnu situaciju, već na duhovno stanje društva. Deci se usađuju pogrešni kriterijumi vrednosti od najranijeg detinjstva, postaju potrošači sa 3 godine. Imam dete od 5 godina, i već sada mi je teško da ostanem na kursu koji sam zacrtala i strepim od polaska u školu. Ako nemaš mobilni i ako nisi „online“ najkasnije do 8. godine, društvo te odbacuje. To je samo jedan od milion primera. I kako ćete tom detetu da gradite samopouzdanje i veru u sebe!? Možete da mu prenesete svoju ljubav prema Čajkovskom ali doći će jednog dana iz vrtića i početi da peva nešto tipa „200 na sat“ a onda ćete, kad se povratite iz stanja zgranutosti, da se zapitate šta i kako dalje. Ili će sociopatski sistem da proguta i vas i vaše dete, ili ćete da se borite. Za mene je to pitanje opstanka.
P.S. Kad pogledam šta nam se sve dešava, i ja razmišljam da se odselim u Rusiju. Tamo možete da kupite drvenu lutku Krcko Oraščić, dete hoće da joj Deda Mraz baš to donese a kod nas je nema jer se zvezde Granda bolje prodaju.
Ko nije ziveo daleko od Srbije ne zna kako je!!! Zivimo za dan kada cemo se sa decom vratiti!
Srbija je vecna dok su joj deca verna!!!
Želim ovom prilikom jer nov sam na sajtu, da pozdravim gospodina Dragaša i da poručim vrlo kratko, jako ste me obradovali ovim člankom. Otac sam tri djevojčice jednoj od 4 jednoj od 3 i jednoj od 2 godine i čekamo prinovu u januaru 2016. Nema se, nemože se, zaposlen sam u oružanim snagama BiH kako se sada zove ta vojska ujedinjena i sastavljena od sva tri konstitutivna naroda u BiH ali sam sebi zacrtao neke ciljeve u životu. Jedan sam već ispunio imaću ih četvoro pa makar ne imao hljeba za sebe, za njih će biti. Nema Srbije bez srba, koliko god to bilo u ovim vremenima teško. Koliko god država ne mislila, koliko god bilo nemoguće izaći na kraj sa životom ovde. I meni je samom san da odem negdje gdje je bolje ali bih radije da ostanem ovde a da stvorimo bolji život. Vjerujem da ćemo svi zajedno progledati i uraditi ono što se mora. Imao bih i jedno pitanje, dali ste gospodine Branko ikada imali kontakte sa vladom Republike Srpske i dali smatrate da Republika Srpska iako u okviru BiH može svojim kapacitetima da se izvuče iz sadašnjeg stanja? Neznam dali odgovarate na komentare i ako nije tako ne zamjeram. Veliki sam vaš pratilac na you tube i na facebooku i smatram vaše stavove i svojima. Dobro zdravlje i svaku sreću Vam želim. SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA!