Zašto smo propali?
Pogledajte promociju knjige Milorada Vučelića pod nazivom IMA LI TU SRBA?
Pogledajte ko sedi u prvim redovima i ko govori na promociji knjige.
Sve će vam biti jasno.
Ali, prvo nekoliko podsećanja na samog autora – Milorada Vučelića.
Ovo sam napisao o njemu 23.01.2012. godine:
„Ovaj lik naše tranzicione tragedije tipičan je predstavnik srpske malograđanske palanke koja se ponovo,posle bankrota neoliberalih reformi,nameće našoj javnosti kao neki veliki moralni autoritet i borac protiv narastajućeg totalitarizma tržišnih fundamentalista.Ovaj Sterijin rodoljubac je prošao trnovit put od izbledele zelene vijetnamke do armanijevih odela, od Crvenke do Ženeve, razepet između šesdesetosme i Francuske 7, između Patrijaršije i državne bezbednosti, između politike i biznisa, disidentskih ideja i operativnog novca, levice i nacionalnog zanosa, odbrane Jugoslavije i sada odbrane Kosova, između RTS Bastilje i kafanskih pevaljki, Dobrice Ćosića i studentskih listova, kubanskog tompusa i Malbora, levičar i nacionalista, karijerista i poltron, profiter, koji je drhtao pred Slobom, nije smeo leđa da mu okrene, nego je sve natraške izlazio iz kabineta, dok je sve ispod sebe nemilosrdno gazio, bezobrazan, agresivan, pohlepan i okretan sa novcem, sve kako dolikuje nacionalnom borcu, optužen od nove vlasti da je od Službe drpio 40 miliona maraka i da školuje decu u Švajcarskoj, na te optužbe je konačno ućutao, nije se pojavljivao, dok ga neko nije uzeo u zaštitu, niko ga više nije smeo da dira, postao je nebitan,nevažan,privezak propalog režima,a onda,odjednom,evo njega ponovo, pojavio se drugi put među Srbima,, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je bio na zimovanju u Švajcarskoj, kao da ga se ta tragična prošlost uopšte ne tiče, kao da on nikakve veze nema sa tim tragičnim događajima, kao da on nije bio udarna pesnica Despota,kao da nije bio komadant spaljene TV Bastilje, koja je u vreme pada Krajine puštala narodnjake, ne, sve to nije važno, sve je to zaboravljeno, sve je to oprošteno njemu, čoveku sa tompusom, socijalističkom šmekeru, profesionalnom Srbinu, salonskom revolucionaru, da bi nam on danas, ispred slobodarske Srbije,kojoj nikada nije ni pripadao, držao moralne pridike i ponašao se kao neprikosnoveni borac za nacionalnu stvar.“
Naravno, niko nije smeo moj tekst da objavi.
Na moje pitanje – zašto smo propali, odgovor možemo pronaći u prvim redovima tribine na Kolarcu.
Sede jedni do drugih lopovi i prevaranti tajkuni, koji su pokrali Srbiju, umesto da budu u zatvoru i da im imovina bude konfiskovana, oni se šepure u prvim redovima, do njih sede srpski akademici-kakademici, kukavice i poltroni svih režima, koji se više brinu za svoje penzije, nego za sudbinu nastradale Srbije, koji nijednom reči ne smeju da napadnu izdajnički režim i da se suprostave gušenju demokratije u Republici i pretvaranja Republike u ličnu svojinu jednog sumanutog demagoga i patološkog lažova, sede kakademici kao poslednji relikti totalitarne prošlosti, glasnogovornici naše nesreće, besramni i samoljubivi, gramzivi i proračunati, mešetari rečima koji vešto unovčavaju svoju talentovanu brbljivost, narikače naše tragedije, do njih sede vladike i strešina Saborne crkve, koji ovoj predstavi kiča i neukusnog reklamerstva treba da daju duhovni ram, sede doušnici Službe, špijuni, potkazivači i operativci sa terena, sede novinari šibicari, tapkaroši i režimska piskarala, sedi čitava plejada naših malograđana, skorojevića i političkih podrepaša, koje sve jednim imenom možemo da nazovemo moralne protuve. Čitava ta papazjanija karijerista, secikesa, lažova, prevaranata, skorojevića, kriminalaca i vlastoljubaca je uništila naše nacionalno biće.
Jednostvno, razorila je našu vidovdansku etiku.
Šta je to spojilo ove Balzakove likove u jedan tranzicioni roman o našoj nacionalnoj propasti?
Spojio ih je šarm nacionalnog barda i miris dima iz tompusa Milorada Vučelića.
E, zbog tih profesionalnih Srba, salonskih nacionalista, proračunatih tezgaroša i profitera tranzicije smo mi, gospodo drugovi, danas tako silno propali, da će nekoliko generacija morati da se žrtvuje da Srbiju vrati u civilizovan svet.
Govornici su lupetali gomile besmislica o „čoveku koji neće da ćuti“, čoveku koji piše „ protiv zaborava i kukavičluka“, čoveku koji je „beležio istoriju Srbije“ i kome svi mi treba da budemo zahvalni što nas je počastio mudrim uvodnicima.
Laž!
Prokleta i podla laž!
Sve je bilo lažno u ovoj predstavi za obmanjivanje građana.
Govorili su Koštuica dr Vojislav i prof Milo Lompar.
O Koštunici sam sve napisao.
Ne vredi više da se ponavljam.
Njegova upornost da ostane u javnosti je zadivljujuća.
Ali, najveće moje razočarenje je prof. Milo Lompar.
Napisao sam pohvalu njegovoj knjizi DUH SAMOPORICANJA.
Smatram da je ta njegova knjiga presudno važna za razumevanje naše nacionalne prošlosti i preporučio sam da se knjiga obavezno pročita.
Sve primedbe na knjigu sam preskočio, jer sam smatrao da je izuzetno važno da se ovakva knjiga konačno pojavi kod nas. Ona je estetski slabija od knjiga Miloša Crnjanskog i Nikole Miloševića, ali to je, ipak, značajna knjiga za objašnjavanje naše propasti i našeg, srpskog samoporicanja.
I šta se sada događa?
Šta to gledamo u Kolarcu?
Prof. Milo Lompar govori na promociji jednog krajnje sumnjivog i problematičnog junaka naše tranzicije. Govori prazno i dosadno. Govori naručeno i bez kritičkog osvrta. Govori onako kako nikada ne bi govorio Nikola Milošević, posle profesora Mihaila Đurića, naš najbolji govornik.
Zašto je pristao da govori?
To ne mogu da razumem.
Zašto sam sebe poriče?
Zašto se samoporiče?
Zašto se ne povuče granica između srpske inteligencije i političkog ološa?
Otkuda tolika potreba srpske inteligencije da se dodvorava probisvetima I podlacima u politici?
Zašto se ne povuče granica između srpskih intelektualaca i baraba, koji nas skoro tri decenije maltretiraju, ponižavaju, prave blesavim i koji su sve bogatiji, bahatiji i bezobrazniji?
Nije , dakle, problem u Vučeliću.
Problem je u profesoru univerziteta Lomparu.
Zašto to radi?
Zašto se samoporiče?
Stari profesor filosofije i helenista Miloš Đurić, odbivši da potpiše u toku okupacije 1941 izdajnički letak srpskih intelektualaca APEL SRPSKOM NARODU, kojim se traži pokornost okupacionim vlastima, odgovarajući kompozitoru i dirigentu Miloju Milojeviću da dovodi sebe u smrtnu opasnost, rekao je:
„Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem“
Profesor univerziteta, koji piše o duhu samoporicanja, ne sme da učestvuju u ovoj lakrdiji hranjenja ega taštom i proračunatom manipulatoru.
Ne sme!
Profesor univerziteta mora da brani srpsko stanoviše.
Ima li tu još Srba?
Beograd, 24.10.2014
