U svom tekstu „ Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?“ Nebojša Katić opravdano kritikuje mere vlade koje su se samo svele ne fikalnu konsolidaciju smanjivanje plata u javnom sektoru i smanjivanje penzija. Objašnjavajući fiskalni multiplikator, koji označava koliki pad javne potrošnje će neminovno dovesti i do pada BDP, g. Katić se suprostavlja toj strategiji i pravilno zaključuje da smanjivanje javne potrošnje ne garantuje izlazak iz ekonomske krize, niti uspešno saniranje budžeta.
On smatra da je ozdravljenje domaćeg budžeta jedino moguće samo kroz porast zaposlenosti, porast BDP i porast fiskalnih prihoda.Tvrdi da ekonomska drama Srbije nije na troškovnoj strani budžeta, već na prihodnoj.
Njegov zaključak je sledeći :
„Samo je država u stanju da u kratkom roku, kroz ulaganja u infrastrukturne projekte, kao i u obnovu gradova (fasade, krovovi, stolarija, dotrajale instalacije) pokrene privredni ciklus. Samo je država ta koja može podržati dobra preduzeća i dati im podsticaj da se brže razvijaju. Samo je taj deo ekonomskog života pod kakvom-takvom kontrolom države. Sve drugo je neizvesno, o dugom štapu, u rukama i na volji drugih.“
E, ovde počinje moje neslaganje sa g. Katićem.
Prvo, ekonomska drama je i na troškovnoj i na prihodnoj strani. Ne znam zašto se zanemaruje troškovna strana? Svako ko prima platu iz budžeta, a ništa ne doprinosi privrednom razvoju, ne stvara novu vrednost, predstavlja trošaka za državu. Takvih ima na stotine hiljada na državnim jaslama. Sve njih treba skinuti sa budžeta, prekvalifikovati i prebaciti da rade na tržištu za privredu. Umesto da prazne budžet, oni će puniti budžet. Tako će se prihodna strana budžeta povećavati, dok će se rashodna značajno smanjivati.
Kada nesposobna vlast odluči da smanji za 10% plate, ona nije rešila problem, jer to radno mesto je ekonomski neisplativo, pošto ne stvara novu vrednost. Smatram da je za bankrotiranu državu mnogo bolje da sve te ljude pošalje da budu kod kuće i da im obezbede prosečnu platu u privredi od 220 evra, da ne dolaze na posao i ne prave dodatne troškove. To bi bila mnogo bolja odluka od ovog kolektivnog tonjenja u propast, koje neće dovesti do smanjenja rashodne strane budžeta, nego je samo fasada za lažne reforme , kojima se prikriva uvođenje diktature jednog opasnog i suludog političara.
Rashodnu stranu budžeta morate drastično da smanjujete, jer je mnogo lakše smanjivati troškove, koje držite pod kontrolom, bez obzira koliko to bolno bilo, nego zarađivati prihode na tržištu, koji vam nisu pod kontrolom. To znaju svi koji vode kompanije. Oni koji igraju, recimo, košarku dobro znaju da se prvo uči odbrana sopstvenog koša, jer to stvara prvu pretpostavku za pobedu. Nikada ne možete dati toliko koševa, koliko loša odbrana može da primi. Dobra odbrana je uslov za pobedu. Naši srebrni košarkaši su to dokazali na svetskom prvenstvu nedavno u Španiji.
Znači, zalažem se za istovremenu racionalizacija svih troškova u državi i povećavanje svih prihoda pokretanjem proizvodnje i zapošljavanjem svih resursa.
To je način kako da se budžet stabilizuje.
Druga moja zamerka g. Katiću, odnosi se na pitanje kako država da namakane velike prihode i tako izbegne deficite budžeta. Ponavlja se nešto što sam već kritikovao pre godinu ili dve, ne mogu da se setim, kada je g. Katić izašao sa predlogom da država izda menice i pokrene proizvodnju. O tome sam tada sve napisao.
Danas kritikujem ovaj njegov stav da država kroz infrastrukturu i obnovu gradova u kratkom roku pokrene privredu.
Mislim da je takva strategija potpuno pogrešna.
U ovom trenutku država treba urgentno da reši problem nelikvidnosti i da otčepi potpuno blokiran finansijski sistem u Srbiji. Umesto da ulaže u infrastrukturu, koji su dugoročni projekti i ne mogu odmah doneti finansijske efekte, država treba da ulaže u izvozne grane i preduzeća koja mogu da supstituišu uvoz. Ta ulaganja daju brzo efekte i poboljšavaju finansijsku sliku države.
U zemljama koje su doživela finansijski cunami, pokretanje infrastrukturnih projekata ne dovodi do privredni razvoj, nego fabrike su pokretači privrednog razvoja. Jednostavno rečeno, putevi ne prave fabrike, nego fabrike prave puteve. Kada nastanu fabrike, koje svoju robu mogu da plasiraju na domaće i strano tržište, onda će te fabrike izgraditi infrastrukturne objekte. To je abeceda ekonomije.
Hrvati se tog ekonomskog postulata nisu pridržavali. Zadužili su se 10 milijardi evra i napravili najmodernije puteve. Političari i tajkuni su skupo plaćali te autoputeve i tako se obogatili. Hrvatske fabrike su propale. Dobri putevi vode do propalih hrvatskih fabrika, koje su otpustile radnike. Hrvatski budžet je u hroničnom deficitu, jer nema fabrika i radnika koji proizvode i izvoze. Država je odlučila da smanji ogroman budžetski deficit, tako što će autoputeve izdati na 20 godina u koncesiju. Investiciju, koju su platili građani 10 milijardi evra, sada prodaju za 3 milijardi evra, samo da bi politička oligarhija nekako preživela na vlasti.
Da li je to normalno?
Nije za građane.
Za politički ološ i njihove tajkune, to je odlična kombinacija za dalje pljačkanje države.
Znači, podvlaćim, država koja hoće brzo da se razvija mora da ulaže u proizvodnju, izvoz i supstituciju uvoza. To pokreće zaposlenost i puni budžet države.
Ni obnova gradova – fasade, krovovi, stolarija, dotrajale instalacije- neće pokrenuti privredni ciklus. To je zabluda. Predlažem g. Katiću da pročita, ako nije čitao, roman najvećeg srpskog pisca Borislava Pekića „ ZLATNO RUNO“, odeljak o šminkanju mrtvog Sulejmana pod Sigetom. To je najlepših 150 strana napisano u srpskoj literaturi.
Šminkanjem gradova ne može se pokrenutu umrla privreda.
Nama treba celovita promena privrednog sistema, temeljna rekonstrukcija države, nova ekonomska strategija, nova politička vizija i novi ljudi, koji će biti sposobni da stvaraju nove vrednosti na svetskom tržištu, umesto što šminkaju propale gradove.
Kada zaposlimo 3,5 miliona ljudi u proizvodnji, kada Srbija bude pravila 230 milijardi evra BDP godišnje, kada prosečna plata u Srbiji bude 4.000 evra, a prosečna penzija 3.000 evra, onda će biti dovoljno novca u budžetima gradova i ličnim budžetima pojedinaca da će oni sami to da farbaju i menjaju.
Danas je presudno važno da stvaramo robu koju možemo da prodamo na domaćem tržištu, koju možemo da izvezemo i zarađenu devizu unesemo u zemlju. Država sve svoje potencijale mora da usmeri ka stvarnju ambijenta za pravljenje novca na tržištu. Zato sam i predložio da naš premijer, bez obzira kako se zvao i kojoj političkoj ideologiji pripadao, radi na procenat od povećavanja BDP.
Zar to nije pošteno?
Nama treba premijer menadžer, koji zna da pravi pare za državu. Toliko smo siromašni i toliko smo propali, da niko više nema para ni za farbanje fasada. Traba napraviti novac da se nahrani stanovništvo, da se obezbedi zdravstvena zaštita za najsiromašnije, da se obezbedi besplatno školovanje i da stvore svi uslovi za brzi privredni preobražaj.
Srbija ima sve uslove da se to ostvari.
Srbija može da bude bogata država.
Potrebno je da danas odredimo prioritete našeg ubrzanog privrednog razvoja.
Farbanje fasada ostavljamo za kraj.
To je najlakši i najlepši posao.
Kuća se ne gradi od krova i fasade.
Sada treba da kopamo temelje jednog novog ekonomskog sistema.
Beograd, 05.10.2014
