Početna Tekstovi ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

5528
0

              ДРАГОЉУБ П. АНТИЋ

   ПРИРОДНО-ФИЗИЧКА ГЕНЕЗА  СРБА

 

Препоручујем  књигу која ће вас ,искрено верујем, прилично изненадити, јер у поплави оних естрадних лакрдијаша, који о древној историји Срба говоре из свог хокус-покус манитизма, где су они средишна атракција њихове циркусне представе, где се праве такве кловновске акробације,на штету наше историје и нашега древног народа, да нормалном и образованом човеку не преостаје ништа друго, ради одржавања свог менталног здравља, него да се насмеје из све снаге своје повређене душе. Књига Драгољуба Антића , магистра физике, научника који се бави реакторском физиком, нуклераном енергетиком и нуклераном сигурношћу, аутора више од 180 научних и стручних радова,књига чудног и провокативног назива ПРИРОДНО-ФИЗИЧКА ГЕНЕЗА СРБА, писана из главе физичара научника, који се не бави историјским спекулацијама и акробацијама, несносним и недозвољеним поигравањима озбиљним стварима, него  је утемељена на научним сазнањима и логичним закључивањима. Аутор врло вешто и аргументовано, врло успешно и убедљиво, морам то да признам, користи своја знања из физике и математичких модела, примењује их у расправи о генези Срба, прави аналогије између механичких и електричних система и историјских процеса, аналогије између инерционих елемената и историјских процеса, аналогије између елемената напрезања и историјских процецеса,аналогије између елемената трења и историјских процеса, аналогије између независних мехничких извора, механичких трансформатора , механичких и електичних мрежа и историјских процеса, аналогије између статистичке физике и лингвистика и аналогије између дифузије честица и миграција становништва. На основу извршених аналогија дошао је до закључка да „суштинска особина наведених аналогних физичких величина из процеса дифузије честица састоји се у КОНТИНУАЛНОСТИ њихових промена. Чак и у случајевима постојања великих сила принуде,промена физичких величина има коначну брзину. Дисконтинуалне промене су могуће само у математичком моделу, а грешка у односу на реалне вредности је у таквим случајевима највећа“.

Шта ови научни закључци значе?

Какве то везе има са древном историјом Срба?

Драгољуб  П. Антић се усмерио да побије наметнуту историјску тезу о томе да су се Словени 626. године, како приказује фалсфификована теорија ромејског цара Константина VII Порфирогенета, који је живео од 905-909.године ,теорија која се не заснива на другим историјским документима и чињеницама, један једини запис постоји, него само на том писанију Порфиногенете и каснијем преписивању и дописивању његових епигона, цара који је о Словенима чуо посредно причу из шесте или ко зна које руке, забележио је  да су Словени прешли Карпате и населили се на Балкан, да су дошли у Европу, где су већ живели цивилизовани романски и германски народи, док су Словени били дивља племена. Аутор жели да утврди ту истину о Великом пресељавању Словена и због тога, као научник и физичар, тврди да су  морали да постоје техничко-физички услови за реализацију тог догађаја, ако се поуздано зна да се он догодио у периоду од петог до седмог века, како то тврди ромејски цар.

Антић зато прво разматра техничко-физичку ограниченост миграција становништва и пише да физичко пресељавање становништва подразумева да мора да постоји читав низ предуслова и техничке опремљености за реализацију тако једне велике сеобе да би се извршило успешно насељавање у новој средини. Пошто се сви процеси одвијају у реалном физичком свету, онда аутор сматра да и за пресељење народа исто важе егзактни физички закони, те је он у једном делу књиге морао да уради математизиране примере физичких закона, да би, нешто касније, пронашао аналогије и објаснио да неминовно постоје повратне спреге,отпор средине који је пропорционалан притиску, да није могућ такав дисконтинуитет, него да су реалнији дифузиони процеси, да су сви ови процеси изузетно нелинерни, јер су узајамне релације вишеструке, да процес миграција има своју реално могућу брзину одвијања, да екстремно брзо ширење Словена из разних малих мочварних простора „ иза Карпата“ не потврђују никакве историјске  и археолошке чињенице таквих миграционих експлозија у Подунављу, да не постоје веродостоји записи савременика о тој Великој сеоби, па се може закључити да се пресељење односи искључиво на ратничке групе и владајуће слојеве, које су позни историчари пренели на читаве народе, јер такве Велике сеобе су биле ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКИ НЕИЗВОДЉИВЕ. Далеко је логичније, сматра аутор, да се по завршетку сваке од таквих сеоба, током краћих или дужих периода, становништво враћало у нека нова равнотежна стања са доста сличности са претходним.

У техничко-физичким условима  неопходним за пресељење Словена на Балкан треба да знамо да је Балкан тада био густо насељена зона где је живело 2-3 милиона људи, који су били земљорадници и живели су од обрађивања земље, тако да су нови досељеници морали да имају велику бројност да би имали довољно снаге да запоседну нову територију, да потисну или освоје староседеоце и да остану ту да живе. Колико је Словена морало да дође на Балкан да би потиснули староседеоце? Неколико милиона? Колико је Словена дошло на Балкан, ако је било неке Велике сеобе? Претпостављају   да се од 100.000 до 300.000 Словена са породицама  доселило. Како је тако мали број Словена могао да преплави неколико пута већи број староседелаца? Могуће је било једино ако су сви досељеници били ратници који су у војним формацијама освајали Балкан. Зашто онда није било отпора? Зашто староседеоци нису пружили отпор освајачима? Како то  да нико од историчара није забележио те велике сукобе? Тако велики ратни поход је морао да буде забележен, јер би то био један највећих ратних похода у дотадашњој историји људске цивилизације. Историјских записа о ратовима досељеника и староседелаца нема. Зашто?  Објашњење је врло једноставно. Или није било никавог досељавања, па, самим тим, није било ни ратних сукоба или је било неко незнатно досељавање у мањем обиму, које није угрожавало домородачко становништво, него је било прихватљиво од стране староседелаца, јер уопште није угрожавало староседеоце на њиховој територији. Ко може да се досељава на Балкан и да не угрожава староседеоце? Логично, само они који су рођаци тих истих староседелаца, који познају досељенике и који су, тако да кажем, били позвани да дођу и населе места која су им већ одредили њихови рођаци на Балкану. Значи, пресељавања мањег је било у оквиру истог народа и зато није нигде ни забележено, јер није било историјски важно и нико том пресељењу истог народа није придавао значај, осим , касније, у другој половини XIX века нордијско-германски историчари, који су фалсификовали историјске чињенице ради прављења пропаганде о дивљим и непокорним Словенима.

Досељеницу су били, такође, земљорадници у тој својој постојбини тамо негде иза Карпата. Који су мотиви натерали земљораднике да крену на тако један дугачак, опасан и неизвестан пут? Сви знамо да се земљорадници тешко одричу своје земље и да за њихово покретање мора да постоје неки велики разлози. Који су то разлози? Није било неких војних операција великог обима у то време да би се народ у журби, попут Срба у Хрватској, који су били преварени и издани од Милошевића и његовог деспотског режима, због тајног и подлог договора са Туђманом, да се Срби на превару преселе из Хрватске,па да настане егзодус нашег народа и да колона од 250.000 прогнаника за неколико дана напусти Хрватску. Није било ни организованог пресељења Срба као 1690.године, под вођством Пећког патријарха Арсенија Чарнојевића , када се 37.000 породица или најмање 185.000 Срба преселило из Старе Србије у тадашњу Аустрију,  данашњу Војводину, јер су , после повлачења аустријске војске, која је продрла све до Македоније, Срби донели одлуку да се преселе како не би били изложени крвавој освету Турака.

Пошто се земљорадници тешко одлучују да напуштају своју земљу и пошто није било никаквих великих војних похода, које би натерало локално становништво у збегове, то је још један у низу доказа да није било Велике сеобе Словена.

Није било ни демографске експлозије код миграната преко Карпата, која би, због превелике насељености и смањења животног простора, приморала словенско становништво да траже спас код својих рођака на Балкану. Аутор наводи , на основу елементарне квантитативне анализе, да је готово немогуће да једно племе за сто година повећа свој број за више од десет пута. Тако да и тај мотив отпада, јер се услови живота на територији где су Словени живели преко Карпата нису драстично променили и није било разлога ни за какве сеобе, поготово не за тако Велику сеобу, које нико од савременика није забележио.

Драгољуб Антић наставља своју прецизну анализу и полази од становишта да се  измишљена Велика сеоба Словена заиста и догодила, прихвата, дакле, да се то пресељаваје преко Карпата десило и почиње да анализира како се тај подухват реално остварио. Мислим да је ово опредељење аутора, да анализира саму технику и организацију пресељавања Словена, више него важно за оповргавање овог историјског фалсификата, јер се на тај начин, логичким укрштањем обичних чињеница, које се налазе свуда око нас, може доказати сва апсурдност и глупост овог историјског концепта.

На самом почетку ове техничке анализе могућег начина пресељења народа, налази се питање – како обезбедити толику храну за сеобу тако великог броја људи, беба, жена, деце, стараца и одраслих особа у пуној животној доби, када се зна да таква заједница од 100.000 до 300.000 људи може да произведе само храну за своје прехрањивање и за брзу размену са другим народима, да нема вишкова хране, нити постоји могућност за складиштење хране, па је потпуно немогуће извршити пресељење тако великог броја народа на растојању од 1.500 км и да се обезбеди храна за читав тај народ у покрету. Поред хране коју треба сачувати за зиму, подухват сеобе захтева и резерве хране за читаву годину, период пресељавања, када буде отоплило и период уласка у нову зиму, када се срећно дође на ново одредиште. Значи, закључује аутор, потребно је двоструко више обезбедити хране, која не сме да се поквари на путу, за ту посматрану заједницу која хоће да се сели. Ако та посматрана заједница може да произведе двоструко више хране ,за резерву коју ће да понесе са собом, то значи да је та заједница богата, када може да произведе толику храну,  а ако је заједница тако богата, онда се поставља питање – зашто се онда  исељавају? Који је мотив за сеобу? Ако већ може да произведе толику храну,  заједница може мањи део производње да потроши на професионалне ратнике, најамнике, које ће плаћати да их бране од нападача, или може да проширује свој земљишни посед освајањем или откупом. Процес сеобе народа из овако родних области је лишен било каквог смисла и логике.

Ако је већ обезбеђена толика храна да се понесе, поставља се питање како ће се организовати транспорт хране, опреме, алата, одеће, реликвија, стоке, живине и осталих свакодневних потрепшина које користи свака породица, пошто се, као што смо истакли, исељавају читаве породице.

Једна породица задружног типа као код Срба има и до 30 чланова, припадника три генерације, од којих њих најмање неколико није у стању да пешице пређе пут од 1.500 км, што због тога што су нејаки, болесни или остарели, па су потребне запреге за ту чељад у породици. Дневни оброк једног војника, све од римског доба до данас, био је тежак од 500 гр до 1.000 гр, док је за преживљавање дневни оброк био 350 гр. То значи, да је за једну породицу, која је морала овај тежак пут да пређе за 500 дана, неопходно да понесе 5 тона суве концентроване хране како би се прехранила уз пут. Проблем ношења оволике хране за породицу постаје изузетно важан и сложен посао. Не улазимо у то да ће употреба такве једноличне и недовољне исхране довести до масовне болести чланова породице, пошто се излажу екстремним оптерећењима на путу, што ће, опет, директо довести до пада свих мотива за наставак даљег путовања у неизвесност.

Потребно је да породица понесе и сточну храну, која је вишеструко тежа од људске хране. Само за исхрану једног коња је дневно потребно између 3 – 5 кг зоби и 3,5-5 кг сена.  Породица мора да понесе семе свих потребних култура, када дођу у ново станиште да могу да гаје културе на које су већ навикли. Треба да понесу плуг и алат за обраду земље, опрему за спремање хране, што заједно све сачињава додатну тежину од 2 тоне. Ако знамо да товарни коњ може да понесе 100 -120 кг, да теглећи коњ може да повуче 500 кг, то значи да породица мора  да има 5 тешких запрега са по 2-4 теглећа коња или да има караван од 50 товарних коња, што је потпуно немогуће, јер породица не може да прехрани толики број коња и то свако, ко је имао било каквог додира са селом, добро зна.

Толика тежина терета која мора да се понесе драстично смањује покретљивост и брзину кретања колоне према одређеном циљу, где намеравају да се населе. Пошто је пут дуг и пун неизвесности, они који управљају организацијом сеобе морају да обезбеде од 10.000-30.000 својих људи ратника, неколико хиљада морају да буду коњаници, који ће бити наоружани да бране досељенике од пљачкаша, што значи да ће морати да буду издржавани, да неће моћи много да раде и да неће моћи много да  повуку у току сеобе, да неће моћи да производе и да ће више трошити залихе заједничке хране.

Закључак ауторе је врло јасан, толико богатство у запрегама, крупној и ситној стоци и огромним резервама хране потпуно је неспојиво са мотивисаношћу за сеобом на велико растојање у непознату средину, међу непознате и , самим тим, непријатељске људе, које треба потиснути са њихове земље.  Све наведене бројке, које отежавају пресељење, треба увећати за сеобу верских реликвија, свештеника, занатлија, који морају током сеобе да имају алат за поправке и брзе интервенције, сеобу свих оних који не могу да пешаче и све то су ограничавајући елементи за доношење одлуке о сеоби или за почетак сеобе.

Ако се, упркос свему изнетом, ипак, формирала колона, онда се поставља питање – којом брзином се колона кретала?

Колону сачињава : 10.000 породица, преко 50.000 запрега, преко 200.000 товарних, теглећих и јахаћих грла, преко 20.000 телади, јунади и говеда и више стотина хиљада ситне стоке. Којом брзином се кретала та колона?

Аутор се користи војним ауторитетом пруског генерала Карла фон Клаузевица, који каже да организовани марш велике војне формације подразумева да се за 10 дана пређе 45 миља. Српска војска је постигла рекорд у кретању после пробоја Солунског фронта, јер је 600 км прешла за 45 дана, што је просечна брзина од 13 км дневно. Пошто ова колона у Великој сеоби има тако велики број ограничења за својекретање, сматра се да она може да се креће свега неколико километара дневно, што значи да ће од 150-200 дана требати да се пређе то растојање од 1.500 км. Клаузевиц наводи пример кретања Наполеонове војске од 301.000 војника у маршу дугом 70 миља на путу према Москви, током 52 дана, када је изгубио 95.000 људи, од тога само 10.000 људи је погинуло у две битке, док су сви остали постали жртве болести и заостајања у непријатељском окружењу.

Наравно,  у досадашњем анализирању потенцијалне сеобе није уопште узето у разматрање питање исхране стоке. Ако се претпостави да се сеоба врши од пролећа до јесени, од маја до октобра, онда колона мора да се рашири  десет пута у односу на потребан простор, јер стока мора да има испашу. Прорачун говори да би једна таква колона људи, стоке и запреге морала да заузме површину од 150.000 квм, односно површину која је неколико пута већа него територија на којој су до тада живели Словени и са које су кренули у сеобу, што је готово невероватно и немогуће, јер би та Велика сеоба потпуно поништила све локално становништво, које би се нашло на путу народа који се сели, тако да би сигурно дошло до великог отпора и великих битака, које ниједан савременик тога доба није забележио и које ни Порфиногенет не наводи да су се догодили.

Велики проблем у сеоби би престављало и недостатак воде за пиће. Напојити толики број људи и стоке је једино могуће ако се на сваких неколико километара налазе извори воде, које водичи кроз непознату територију већ знају где се налазе, јер никако није било могуће да се транспортује вода на велику удаљеност.

Остали проблеми у сеоби су исто важни : снабдевање дрвима за ложење, лечење људи и стоке, крупне поправке, израда нових алата, верско обележавање, порођаји, сахрањивања и све друге потребе које су морале да се задовоље да би овај поход успео. Аутор закључује да је за један такав библијски поход  народа који је одлучио, из непознатих нам разлога да се изненада сели, морала да обезбеди нека одлична организација тог народа и да организација која једино може да уради ту сеобу је чврста државна организациона структура. Ако народ има такву успостављену чврсту организациону структуру у месту где може да добро живи и где може да обезбеди све услове за свој даљи развој, никако не може да се објасни откуда таквом једном народу потреба да се исељава и да прелази у једну опасну неизвесност, без, како видимо, неке велике историјске потребе и мотива.

Читаво једно поглавље аутор посвећује нереалности сеобе народа преко великих река, којих је било у изобиљу, јер је терен у данашњој Војводини био мочваран и тежак за пролазак, то је најбоље дочарао Црњански у својим СЕОБАМА, који пише више од хиљаду година након тог наводног великог досељавања Словена на Балкан, тако да можемо да претпоставимо да су услови у седмом веку били много гори за сеобе, да је колони од 10.000 породица и толиким запрегама и стоком требало сигурно 300 скела да се направе да би се прешао само Дунав и тај прелазак преко Дунава би трајао читавих месец дана,  где је време да се направе све те скеле селе,  па би прелазак био праћен великим жртвама и тешкоћама тог надасве опасног и рискантног посла.

На крају, ако би та Велика сеоба и успела, ако би се Словени некако и докопали толико жељеног циља, наишли би на велике проблеме око прехране своје стоке, јер хране није било за толики број придошле стоке, што би довело до великог сукоба староседелеца са дођошима и до њихове даље сеобе према југу, где је било много мање пашњака за испашу него у њиховој постојбини, што читаву сеобу чини потпуно нелогичном и немогућом мисијом.

Драгољуб П. Антић закључује, на крају своје изванредне и детаљне анализе Велике сеобе Словена, да те Велике Сеобе сигурно није ни било, да је то било историјско фалсификовање од стране романско-гермаских историчара,  доказао  је да са физичко-техничког становишта изводљивост Велике сеобе је била немогућа, да је све било смишљено са намером да се Словенима наметне осећање ниже вредности и да се сакрије њихова древна историја, њихов допринос стварању европски цивилизације, писмености и културе.

Аутор даје решења тумаћења могућих сеоба истог народа и наводи да постоје реалне могућности да су биле сеобе владарских сталежа, који су били у пратњи ограниченог броја становника и извесне војне формације, да су се они населили на простор на којима је већ постојало становништво сродно по језику и пореклу, које је током неких историјских процеса изгубило владара и онда су тражили да владари, из сродних владарских кућа, дођу да преузму управљање народом на Балкану. На тај начин, аутор потврђује забрањену историју, коју наша деца не смеју да уче, о којој већина Срба ништа не зна, да су на Балкану већ  хиљадама година уназад живели Словени, да су они припадали Прасловенима,односно древној неолитској цивилизацији и култури, Лепенцима и Винчанцима, који су аутохтони народ и који су били први становници Европе и оснивачи европске цивилизације и писмености.

У наставку своје књиге, аутор пише да још од стварања првих подунавских цивилизација физички и није могло да дође до битнијих  дисконтинуитета у структури и култури становништва, археолошки налази говоре у прилог оваквог вида закључивања, пише о винчанској првој Европи, набраја на десетине светских и српских научника који у својим делима потврђују супериорност лепенске и винчанске цивилизације, пише о винчанском писму и његовом континуитету до данашње ћирилице, где су Ћирило и Методије само увели ред у словеснку азбуку и успоставили систем бројних вредности, да они нису утемељивачи словеснке писмености, јер та писменост постоји шестхиљада година пре њих, наставља своју анализу и бави се континуитетом Срба, доказује нашу древност и нашу аутохтоност, што је пресудно важно у данашњем тренутку када су Срби суочени са биолошким нестајањем и када постоји велика опасност да изгубимо државни суверенитет и национални идентитет.

Драгољуб П. Антић је овом својом књигом , у издању куће ПЕШИЋ И СИНОВИ, уозбиљио нашу заједничку борбу за одбрану наше древне историје и традиције, за одбрану наше цивилизације и културе, за одбрану прве европске писмености и научним приступом, темељним и свеобухватним, показао је како мора да се размишља и пише о темама које су судбински везане за опстанак нашег народа, како мора да се брани историјске истине од фалсификата, показао је да нема места таштини оних који можда и имају неке добре намере, али то што раде је крајње погрешно и штетно за наш народ, направили су прави циркус у својим естрадним наступима и зато је потребно да се о овим темама проговори из научне анализе, студиозно и темељно, аргументовано и логично, јер то је једини начин да пробијемо медијске блокаде, да поразимо све оне плаћенике који заступају фалсификовану историју и који су добили задатак да раде на коначном уништавању Србије и Срба.

Сви ви, драги моји пријатељи, који читате моје текстове и пратите мој дугогодишњи рад, сви ви које интересује права историја Срба, морате да се наоружате стрпљењем и знањем, морате да пажљиво читате све научне аргументе и анализе, које говоре у прилог наше древне цивилизације и наше аутохтоног порекла у Подунављу, јер само тако можемо да привучемо велики број заведених наших људи, можемо да их просветлимо, преобрезимо и пробудимо, да постану самосвсни и да знају одакле смо потекли и куда треба да стремимо.

Време у коме живимо је иделано за успостављање једне нове српске историје, јер живимо у тренуцима када се тектонски руши стари свет себичног и похлепног индивидуализма, отуђени свет потрошачке цивилизације и окрутни свет роботске механике, која је уништила људска осећања и дух самобитности.

Време је за неку нову историју и за нова сазнања. То нам тражи  наш пробуђени нови човек.

Београд, 16.10.2016