„Površnost je najveći porok“ davno je pisao slavni Oskar Vajld. Površnost je, nalažost, prisutna kod svih ljudi, manje ili više, i nastaje uglavnom kao posledica nepoznavanja materije o kojoj se govori. Problem nastaje kada oni kojima se nešto ne sviđa ne iznose dovoljno uverljive stavove, već se oslanjaju na nekakve političke parole i fraze, koje, ugavnom, ništa ne znače. To se upravo dogodilo u prošlonedeljnom izdanju lista „Pečat“ (7. novembar 2008.). A evo o čemu se radi.

Pod naslovom „Turneja po malom mozgu“, u odeljcima za kulturu, izašao je tekst gospodina Aleksandra Đaje koji iznosi kritiku povodom najnovijeg filma Gorana Markovića „Turneja“. Potrebno je osvrnuti se na tu njegovu kritiku.

Gospodin Đaja svoj tekst počinje tako što priča o tome kroz kakve je muke prolazila srpska vojska u Prvom svetskom ratu, koliko je samo srpskih vojnika umrlo od tifusa i difterije tokom povlačenja preko Albanije. To nije ništa sporno. To je istorijska istina i tragedija koja je odnela živote puno hrabrih i časnih ljudi koji su dali svoj život za otadžbinu. To je bilo strašno istorijsko iskustvo. I na to nadovezuje vrlo spretno ovaj poslednji građanski rat, odnosno na tu priču nadovezuje svoju kritiku Markovićevog filma „Turneja“ čija se radnja odigrava 1993. godine, u malom mestu u Republici Srpskoj, i koja prati avanture grupe glumaca iz Beograda, koja, na poziv tamošnjeg komandanta srpske vojske, dolazi u to malo mesto da srpskoj vojsci odglumi par predstava. Đaja dalje kaže kako je Markovićev film anti – srpski, kako je to pljuvanje po Srbima i srpskom stradanju, kako je Marković prikazao Srbe kao „neobrazovane, neobrijane i neotesane“, kako Marković ne razume srpski narod ili mu se on naprosto gadi itd. Dalje Đaja kaže: „I, da ne zaboravim: za razliku od srpskih starešina, hrvatski komandant u filmu Turneja je uredan, nosi tamne naočare za sunce, liči na NATO vojnika, i voli pozorište – jer je za vreme studija u Zagrebu stažirao u Hrvatskom kazalištu Gavela! Muslimanski komandant je gotovo još bolji: njegova emocionalnost je sasvim neprikrivena! On sa suzama u očima govori beogradskoj glumačkoj družini kako je nekada sa oduševljenjem gledao školski program TV Beograd – a njega zbog rata više nema!“ itd.

Očigledno je da gospodin Đaja zaboravlja neke stvari. Pre svega, uopšte nije tačno da Marković u filmu pljuje po srpskom stradanju u tom, strašnom građanskom ratu. On je, naprotiv, spojio elemente duhovitosti i elemente tragedije u jednu, savršeno ukomponovanu umetničku celinu. Spojio je ono na prvi pogled nespojivo; spojio je šarmatnost i duhovitost koju sa sobom nose glumci iz Beograda sa strašnim krvoprolićem i stradanjem ne samo Srba, već i Hrvata i muslimana – jer na kraju niti se zna zbog čega je vođen taj rat, niti koje u njemu pobedio. Najzad, Marković uopšte nije niti „fingirao“ niti zanemario stradanje Srba – već je pokušao da prikaže različite mentalitete i da ih na svoj način okarakteriše. On je to uradio vrlo oprezno, pazeći da duhovitost ne pređe granice tragičnosti. Međutim, Đaja to očigledno ne shvata i ne poznaje dovoljno film, jer da ga poznaje, sigurno bi se setio scene u kojoj gine srpski vojnik na mostu i komandant sprske vojske, koji iz rova dotrčava do svog krvavog druga koji nepomično leži u reci. Zaboravlja, opet, da je on prikazao pri samom kraju filma kako nage muslimane, vezane za vojni kamion, voze pripadnici muslimanske vojske. Zatim, Đaja kaže: (...) hrvatski i muslimanski vojnici sa velikom pažnjom i naglašenom emocionalnošću doživljavaju magiju pozorišnog čina, te oslobađaju glumačku družinu iz Beograda...“ Ovo ne samo što je površno napisano, već i sa potpunim nepoznavanjem filma. Pre svega, hrvatski komandant uopšte ne oslobađa zarobljene glumce već ih tera na minsko polje. Dakle, ne teraju u filmu samo Srbi zarobljenike na minsko polje, već to rade i Hrvati. Turneja pokazuje surovost svih zaraćenih strana. Glumce spasavaju „Tigrovi“, paravojne srpske jedinice, čijem su komandantu glumci idoli. Hrvatski komandant ne pokreće temu „Gavele“ zato što voli pozorište, već zato da bi raskrinkao glumačku družinu, kako bi pokazao da oni nisu iz Hrvatske. On ih sumnjiči da su diverzanti a to ne čini neko iz srpske vojske, kako to tvrdi Đaja. U početku se ni glumcima ne piše dobro. Muslimani ih uopše ne dočekuju dobronamerno; izgledalo je kao da će glumci stradati. Ne spasava ih nekakva ljubav muslimanskog komandanta prema umetnosti, već dramski tekst koji izgovara mlada glumica u kome se govori o varvarima. Ali, čak i da razumemo to kao oslobađanje glumaca od strane hrvatskog i muslimanskog komandanta, naprosto je neverovatno da Đaja ne shvata da umetnička slika uvek stoji sama za sebe i da Marković nije snimio istorijski film, već da je za svoj film kao motiv samo uzeo istorijsku podlogu – koju niti je ismejao, niti izvređao – već je na objektivan način prikazao – čak i sa stanovišta tragičnosti. Čak se ove scene mogu protumačiti kao priča jedinog našeg nobelovca Ive Andrića – „Aska i vuk“ u kome se Aska, svom snagom, protiv vuka borim onim što ume – a to je igra. Igra spasava Asku. A glumci se spasavaju tako što rade ono što najbolje umeju, a to je – da glume. Na istorijskoj pozornici odvija se priča o odnosu umetnosti i sile.

Đaja je očigledno zaboravio da su i sami glumci prikazani sa svojim lošim osobinama i manama. Dakle, suština filma je i to da niko nije savršen.

Najzad, ono što je problem svih nacionalista u Srbiji, koji kulturu doživljavaju samo kroz politiku, je to da se prepoznaju u sjajno datom i prikazanom liku tzv. „rodoljubivog“ pesnika Ljubića – koji ne samo što je sjajno prikazan, već ga je i Voja Brajović sjajno odglumio. Ljubić je klasični demagog koji iz Beograda dolazi na ratna područja i počinje svoje parole – o tome kako Srbe može spasiti samo Bog, da su oni Bogom dani i da oni čak nisu Sloveni – već da su oni Božiji narod. Ljubić mirno gleda na sva stradanja, kao da je to obična svakodnevnica. Kao da se Ljubić potresa zbog Srba koji ginu! Šireći nacionalističke bezvezarije koje ne znače ništa, ali koje su u ovom filmu sjajno prikazane (neka se Đaja, ako se poziva na Srbe, seti Radoja Domanovića ili Jovana Steriju Popovića i njegove „Rodoljupce“), Ljubić ne samo što je lažni rodoljub, već je i kukavica. U opasnosti se odriče samog sebe. Ljudi poput Ljubića, kojih je bilo mnogo na prostorima bivše Jugoslavije, su prvi krivi za građanski rat. I to Ljubići sa svih strana: i hrvatski“ i „muslimanski“ i „srpski“. Na kraju, muslimanski komandant pušta glumce ,a Ljubića hvataju i zadržavaju pod izgovorom da je on taj koji je „govorio da se svim muslimana seku ruke“. On strada, dakle i sam završava tragično. Međutim, pošto Đaja (a i nacionalisti uopšte), ne shvata Ljubića kao nekakav lik iz komada Jovana Sterije Popovića ili još bolje Nušića – nego se u njemu upravo ogleda, govoreći kako Marković pljuje po Srbima i kako on vređa srpsko stradanje – „srpski narod mu se naprosto gadi“- , nepotrebno je dalje komentarisati. Marković ne samo što je objektivno prikazao to vreme, ne samo da je Srbe prikazao kao stradalnike, već i druge narode. Mislim da je on na sjajan način dao umetnički prikaz naše kolektivne tragedije. I Ljubić, na kraju krajeva, postaje žrtva svog patriotizma. Pa zar nisu prave patriote i nacionalisti upravo oni koji rade sve u interesu naroda – pa čak i da ga uče na sopstvenim greškama? Da, treba reći: u tom ratu svi su krivi pa i Srbi. Moguće je da se Marković malo više osvrnuo na Srbe, ali samo kao samokritiku. Zar treba ceo svet da osuđujemo zbog sopstvene krivice? Zar treba da se ponašamo kao i da mi nismo krivi zbog nečega? Zato treba biti objektivan pa reći – da, krivi su i Hrvati i ustaše sa svojom „Olujom“ i „Bljeskom“, ali krivi su i Srbi, koji su napravili puno zločina. Jednostavno, na neke stvari je potrebno osvrnuti se objektivno, što je najteže. Zašto da se ponašamo kao da Srbi nisu pravili greške? Ili da, nasuprot, ceo svet hvalimo a da samo pljujemo po sopstvenom narodu. To je pogrešan koncept. Treba tražiti meru, a ne tek tako ljude osuđivati. Đaja je očigledno zaboravio da su Srbi i Radoje Domanović i Nušić, ali i Jovan Sterija Popović – koji su upravo veliki Srbi, jer su Srbe u nekim stvarima ismejali - prvensveno njihove osobine, ali sve to u nameri da Srbima jednog dana bude bolje. Bitno je da dođe do samoosvešćivanja. Učili su sopstveni narod njegovim greškama i slabostima – i zato su postali veliki ljudi. Nije li Volter, majstor duhovite reči, genije bez premca i filozof toliko osuđivao Francuze, naročito vlast, pa i crkvu – a opet ostao veliki Volter, kojim se većina Francuza diči i ponosi? Šta li tek reći o Fridrihu Ničeu koji je smislio toliko aforizama na račun Nemaca, a opet ostao veliki Nemac? Ili Balzak koji je u svojim delima kritikovao parisko društvo, njegove mane, pa opet ostao veliki Balzak? Volter je rekao: „Bedno je što dobar patriota mora da postane neprijatelj ostatka vrste“. Čak se ne uočava razlika između patriotizma i nacionalizma. Estetski se neke stvari u Srbiji potpuno pogrešno shvataju i mere kroz politiku. Sad će "Turneji" da daju političke ocene, umesto umetničkih komentara. Umesto politike, neka pobedi umetnost! Neshvatljivo je da je u Srbiji postavljen potpuno pogrešan model vrednovanja. Ali, najgore od svega je površnost, koja je, bar što se tiče jednog dela srpske kulturne scene, izrazito prisutna.

Konstantin Dragaš
gimnazijalac