| UPS berza |
|---|
| Posetite web prezentaciju UPS Poslovne berze |
| ...Ostali tekstovi i kolumne |
| Dopisi |
|---|
|
Namerno uništavanje kapitala „Srboleka“ Dopis državnim organima : Informacija o namernom uništavanju kapitala a.d. „Srbolek“ Beograd od strane većinskih vlasnika koje predstavlja MD „Nini“ Niš. Pročitajte |
| Anketa |
|---|
| Još paketa... |
| Investicioni fondovi |
|---|
|
Investicioni fondovi Osnovni pojmovi Investitorski Rečnik |
| Google oglasi |
|---|
| Google oglasi |
|---|
| EU |
|
|
|
| Tuesday, 27 January 2004 | |
|
Godine 1923. Evropa je imala 23 države i 18.000 km granice, a godine 1999. stara dama se okitila sa 50 suverenih država, suvenira od država, i omeđila se sa 40.000 km granice. Tako podeljena, iscepkana i carinskim barijerama razdvojena nije mogla, posle pada berlinskog zida, da se suprotstavi mnogo agresivnijoj i dominantnijoj privredi SAD. Jedini način da na ekonomskom planu pokuša nešto više da uradi za sebe, kulturno i duhovno je postala smetlište svakojakog holivudskog otpada, bio je da čvršće poveže nekadašnju zajednicu čelika i uglja u uniju petnaest država koje će, našavši se pred nesagledivim posledicama usitnjenog tržišta i slabog privrednog razvoja, stvoriti pretpostavke za konjukturu tog novog tržišta. Međutim, vremenom se pokazalo da ni to nije bilo dovoljno i da proces evropske integracije mora da ide dalje ako se misli napraviti tržište koje bi moglo značajno da konkuriše američkom. Priključenjem novih deset članica, tako da se broj članica popeo na 25 zemalja, proširio se broj stanovnika sa 377 miliona na 453 miliona. Istovremeno, porastao je BDP na 8.8814 milijardi €, uvećao se za 404 milijarde €, što znači da će prosečni per capita iznositi 23.380 €. Širenje EU u periodu 2004. – 2006. koštaće skoro 40 mld €, ali čitavih 15 milijardi € moraju da prikupe i obezbede nove članice. Tako će Slovenija, Malta i Kipar više davati u budžet EU nego što će uzimati, ali najveće koristi bi trebala da ima Poljska koja se ovih dana, zajedno sa Španijom, pobunila protiv budućeg evropskog Ustava, tražeći da se svrstaju među velike članice. Naime, na skupu u Nici usvojeno je da tri najveće i najrazvijenije zemlje Nemačka, Francuska i Italija u budućoj zajednici 25 članica imaju po 29 glasova, dok Španija i Poljska dobijaju 27 glasova, jer su manje razvijene i imaju manji broj stanovnika. Posle četiri dana i noći pregovaranja na samitu u Nici činilo se da je postignut sporazum koji bi postavio okvir ustavnog konstituisanja Unije. Borba za raspodelu moći i novca je otpočela na samom početku, mnogo žuči je te 2000.god. proliveno na samitu u Nici, ali rešenje,ipak, nije nađeno. Nemačka nije htela da prihvati takvu podelu glasova koja će omogućiti Španiji i Poljskoj, imajući u vidu samo BDP, da imaju isti broj glasova kao i Nemačka koja ima tri puta više stanovnika. Tri godine je prošlo i nastavljene su podele oko ustavnih načela. Nemačka i Francuska su se uplašile da će, ukoliko bi se prihvatio sporazum iz Nice, biti preglasane od strane manjine koje mogu blokirati donošenje odluka. One se zalažu da se usvoji sistem dvostruke većine po kojem odluka može da se usvoji samo ako je podržava 50 odsto članica koje imaju 60 odsto stanovništva. Razlog takvom stavu je, naravno, novac. Nemačka i Francuska najviše uplaćuju u zajedničku kasu, prva 24 odsto a druga 16,7 odsto budžeta, pa su zainteresovane da imaju i veću moć, odnosno broj glasova u zajedničkom evropskom parlamentu. Opet, ako bi gledali uplate po broju stanovnika, kako to ne čine veliki jer im ne odgovara takvo poređenje, onda vidimo da najviše uplaćuje Luksemburg 337 €, Holandija 141 €, Švedska 108 €, pa tek onda Nemačka 85 €, Fracuska i Italija po 34 € i Velika Britanija svega 12 €. Poseban problem je što su Francuska i Nemačka pokretačke sile evropskog ujedinjenja, ali one su narušile odredbe Pakta za stabilnost jer su njihovi budžetski deficiti uveliko probili 3 odsto BDP, koliko je bila gornja dozvoljena i usvojena granica. Narušavanje Pakta i nije bila neka nova pojava. Početkom 1999. god. Italija je uspela, koristeći svu računovodstvenu inventivnost da ubedi ostale da je deficit u dozvoljenim granicama, popularnije rečeno – pod kontrolom, što je osmelilo Nemačku, Francusku i Portugaliju da se osmele u toj računovodstvenoj kreaciji. Najsmeliji su bili južnjaci, temperamentni Portugalci koji su se previše zaigrali pa su probili budžetske deficite, ali su nekom čarolijom uspeli da ga održe u granicama od tri odsto. Meni je sve to ličilo na stanje u našim porodicama kada otac i majka zatvaraju oči pred činjenicom da im dete puši, ali imaju opravdanje da ga nikad nisu uhvatili u kući. Evropska komisija izvršila je snažan pritisak na Portugaliju, počeli su češće da ulaze u sobu, prevrću po ladicama i mirišu odeću, pa su naglo smanjeni javni rashodi što je dovelo do ekonomske depresije, pušačka kriza, pali su budžetski prihodi i deficit je brzo rastao tako da je prešao 5 odsto. Francuski ministar finansija Frensis Mer je napao striktnu primenu Pakta stabilnosti, jer "vodi u recesiju kojoj se kraj ne vidi", pa je brže bolje našao opravdanje za sopstvene državne deficite. A onda sledi vrhunac licemerja. Dana 18.10.2002. god. predsednik Evropske Komisije Romano Prodi svečano izjavljuje "Znam jako dobro da je Pakt stabilnosti glup kao sve rigidne odluke". Ovako koncipirano tumačenje samog evropskog komesara neodoljivo podseća na Orvelovu "Životinjsku farmu" u kojoj preko noći neke životinje postaju jednakije od drugih. Francuska i Nemačka su se izborile da ne budu kažnjene plaćanjem penala u visini od 2 odsto BDP zbog narušavanja principa Pakta. Postalo je jasno svim budućim članicama da EU ima pravila koja ne moraju da se primenjuju. To neodoljivo podseća na naše balkansko poimanje zakona, pa je neshvatljivo da naši skorojevići na vlasti, koji nas lažu da ćemo ući u EU 2007. godine, ništa ne govore o pravim problemima u samoj Uniji. Zamislite samo kako bi naši čuveni eksperti peglali budžetske deficite. Verujem da bi po kreativnosti nadmašili sve briselske birokrate. A birokrata ima previše. Verovali ili ne, čitavih 70.000 i troše godišnje 5 milijardi €. To su podaci za stari saziv. Proširenjem Unije umnožavaju se troškovi. Broj jezika kojim se govori u Uniji raste sa 11 na 21, tako da broj prevodilačkih kombinacija raste sa 110 na 420, a shodno tome i broj prevodilaca raste sa sadašnjih 3500 na ko zna koji broj. Birokratija je vrlo žilava i zna da izmisli posao tamo gde ga i nema. Važno je samo da oni opravdaju svoja radna mesta. Teško je u recesiji naći bolji i plaćeniji posao. Mnogi lični razlozi, dakle, pokreću neke važne istorijske događaje. Svojevremeno sam pisao baš o tome, posle mog gostovanja u Bundestagu i razgovora sa konzervativnim poslanicima, da je blizu 50 milijardi DM otišlo na plate evropske birokratije koja se bavila balkanskom krizom. Dok postoje krize birokratija ima svoje opravdanje. I tu nastaju nove nevolje i otpočinju nove rasprave članica. Ko će platiti te narastajuće troškove? Nemačkoj i Francuskoj ne pada na pamet jer su već u minusu i drugi ih zbog toga minusa prozivaju. Zato oni nisu dozvolili da budžet za 2004. godinu pređe 99,8 milijardi €. Ne može ni cent da se poveća. Novopridošle zemlje, koje su poverovale da će učlanjenjem poteći med i mleko, prilično su razočarane ovakvim tvrdličukom EU. Poljski predstavnici su bili zgranuti, čak je nastradali poljski premijer lično došepesao na samit u Brisel sredinom decembra prošle godine, kako bi zategao još više uže oko vrata novog evropskog Ustava. Ako nema para, neće biti ni Ustava. Tačka. Kako će se pred biračima opravdati obećanje o značaju ulaska u EU? Hoće li mnoge pridošlice proći kao Portugal? Mnoga pitanja su se pojavila pred učesnicima samita u Briselu. Kakva će biti Evropa – federalna ili nacionalna? Kako izaći iz očite recesije? Šta raditi sa jakim evrom? Kako ubediti Britaniju i Švedsku da ga prihvate? Kako se suprotstaviti SAD povodom rata u Iraku? Briselski samit je doživeo – fijasko. Žiskar d' Esten je izjavio da dugoročni efekti mogu biti zaista teški po Uniju, zbog toga je bolje da se ne postigne truli kompromis na ustavnim pitanjima koji bi doveo do još veće krize i dubljih podela. Po njegovom mišljenju, ako se ne postigne dogovor o ustavnim pitanjima evropsko jedinstvo će biti narušeno za dugi niz godina. Ustavne rasprave su odložene za drugu polovinu 2004. god. Nemačka i Francuska su lansirale ideju o Evropi "dve brzine", po kojoj bi jedna grupa prednjačila u brzini međusobne integracije. Orvelovski rečeno neki bi bili udruženiji od drugih. Španija je pred izborima u martu. Poljska ima veliki problem. Kako će progurane reforme, koje su im nametnuli pravilima EU, objasniti biračima kada ne bude bilo priliva kapitala iz strukturnih i razvojnih fondova EU, što će dovesti do veće nezaposlenosti i recesije? Male zemlje ništa ne mogu da kažu. Ćute i trpe. Njih niko ništa ne pita. Čekaju da se veliki dogovore. Za to vreme briselsku administraciju potresaju svake godine korupcionaške afere. Tokom 1999. godine ukradeno je iz budžeta 5 milijardi €. U oktobru prošle godine uhapšeni su zvaničnici EU sa optužbom da su primali mito, dok OLAF, organizacija za borbu protiv kriminala i korupcije, optužuje pojedine zvaničnike Evrostata, statistička agencija EU, da su nezakonito prisvojili i na tajne račune prebacili 5 mil €. Zvučili vam sve ovo poznato? Rasprave oko ustava, recesija, nezaposlenost, svađe, interesi, afere i korupcija? Izgleda da EU i nije baš tako daleko. Bliži su nam nego što to mnogi naši građani misle. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|