Bila je to velika podvala građanima koji su na izborima kaznili katastrofalno loše neoliberalne šok - reforme. Međutim, Koštunica je napravio politički promašaj kada je uzeo u Vladu glavne stratege tih pogrešnih reformi. Labus se javno hvalio da je on tvorac prošlih reformi, mislio sam da je to bio Đinđić, i da je ušao u novu Vladu da otkloni sve prepreke za dalje sprovođenje tih istih reformi. Baš tako! Kada sam to pročitao i kada sam video da Labusovi trabanti uzimaju sve finansijske poluge vlasti u svoje ruke bilo mi je jasno da se nastavlja dalje upropašćavanje države i privrede.
Pored toga, ostali članovi kabineta Koštunice nisu mi ulivali poverenje. Ministar policije je priznao da je u kasnoj mladosti obijao trafike, ministar pravde je osamdesetih godina osuđivao protivnike komunističkog režima i spaljivao knjige, ministar za privredu ništa o privredi nije znao, ministar za trgovinu je profesor univerziteta koji verovatno ide u trgovinu nešto da pazari ali nikad nije carinio ili izvozio nijedan šleper, ministarka za poljoprivredu je priznala da je radila za američku multinacionalnu kompaniju i da je uvozila genetski modifikovanu hranu i, na kraju, ministar za kapitalne investicije je kabadahijski za sebe uzeo najveći kolač mada je bio samo lokalni preduzimač.

Kako ste mogli od te bratije da očekujete valjan rezultat? Krhka koalicija odmah je počela svoje kadrove da raspoređuje na važne državne funkcije. Pojavila se jedna sumanuta ideja da svaka partija odgovara za svoj državni resor i da se drugi koalicioni partneri ne mešaju u rad tog ministarstva. Takva feudalizacija politike je bila čisti promašaj. Zamislite beogradsku filharmoniju u kojoj svaka grupa instrumenata svira svoju kompoziciju, dok dirigent podržava pravo na izbor i legalizuje takvo ponašanje. Vladajuća kadrovska komisija ili KAKA određivala je i raspoređivala sve partijske funkcionere na državne funkcije. Time je jasno pokazano da se politika na našem terenu još uvek smatra kao primitivno sredstvo za otimanje osvojenog plena, a ne javna delatnost u službi zajednice i svih građana.

Ponavljalo se sve isto iz prethodnog perioda. Moram da priznam da sam zaprepašćen kad vidim kako politika brzo menja političare i kako su ti javni delatnici lako kvarljiva roba. Objašnjenje treba tražiti u  Fromovom iracionalnom karakteru vlasti koji kaže da na vlast u ovakvim zajednicama uvek dolaze najgori ljudi. Psihopate, šibicari, moralne protuve, đilkoši, prevejani prevaranti, patološki lažovi, lenjivci, neznalice i izgubljeni slučajevi traže spas u politici od sopstvenog ludila. Kada uspeju da se nametnu, pretvore državu u ludnicu.

Šta reći za izjavu tek postavljenog ministra policije da svako ko napada njega, zbog obijanja trafike, destabilizuje državne institucije? Šta reći za izjavu kapitalnog ministra da nam izbori nisu potrebni i da treba pustiti neznalice da izguraju četverogodišnji mandat? Šta će biti sa državom i privredom u međuvremenu? Sve u svemu, glavni krivac za nastavak upropašćavanja države je lično Koštunica. On je sebi dozvolio da ga danas proziva bivši premijer, neotesani i neobrazovani zvekan, zato što dolazi tek u 11 časova na posao, a odlazi u 15 časova u privredi koja je bankrotirala. Kada pročitate sve Koštuničine intervjue onda vidite da on nema nikakvu viziju niti strategiju kako da se pokrene privreda, već da je potpuno zaokupljen donošenjem ustava. To je jedna u nizu Koštuničinih velikih grešaka koju su prihvatili njegovi legalistički fanovi. Greška se sastoji u tome da Koštunica misli da će donošenjem ustava i zakona privreda sama da ozdravi. Nažalost, to je zabluda. Kao kada bi poverovali da će bolesnik sam da ozdravi ako mu uslovi lečenja: posteljina, soba ili hrana budu adekvatni. Kao kada bi poverovali da će se dete samo vaspitati i razvijati ako bude nahranjeno i ako bude imalo vode za piće.

Nijedno društvo se nije tako razvijalo. Nijedna upropašćena privreda nije se sama izlečila. Srpskoj bankrotiranoj privredi treba vrhunski tim hirurga, anesteziologa i konzilijum lekara koji će posle uspešne operacije odrediti još uspešniju terapiju. Trenutno mi takve stručnjake nemamo u Vladi. Trenutno je na delu dalje mrcvarenje i pljačkanje građana. Ovoga puta se samo promenila ideologija. Umesto pozivanja na ideologiju vulgarnog pragmatizma, koja se zasnivala na načelu da nema morala u politici, mi smo danas dobili ideologiju verbalnog legalizma. Zajedničko im je da nemaju rezultate. Posle prvih četiri meseca Vlada je napravila spoljnotrgovinski deficit od 2,3 mld $ što je za 63,9 odsto više nego u isto vreme prošle godine. Ako se nastavi takva politika do kraja godine imaćemo deficit od neverovatnih 7 mld $. Samo za uvoz robe široke potrošnje otišlo je 880 mil $ ili 77,5 % odsto više nego prošle godine. Plate rastu brže nego stopa privrednog rasta i stopa povećanja produktivnosti. Aprilska plata je bila veća od aprilske plate prošle godine za nominalno 29,1 odsto ili realno 18,5 odsto. Treba li reći da je realna stopa privrednog rasta bila u minusu - 0,9 odsto, dok su se reformatori hvalili da je u plusu 2 odsto. Daleke 1987. godine naša produktivnost je bila 19 % produktivnosti EU, dok je ona danas, posle svega što nam se desilo, pala na 3-5 odsto? Kako plate mogu da rastu kad privreda ne radi i nema povećanja produktivnosti?

Ne treba da budete nikakav stručnjak, dovoljno je da imate bistru seljačku pamet, i da shvatite da će sva ta legalistička laž da pukne kao mehur od pene. O tome sam govorio na samom početku ove godine. Bez jasne strategije i vizije, bez stručnih ljudi i bez podrške građanske javnosti nema izlaska iz vrzinog kola propadanja. Balon je pukao na predsedničkim izborima. Vladin kandidat je dobio 13 odsto glasova i građani su kaznili rad Vlade. Labusovi puleni su nastavili dalje da zadužuju zemlju, tako da se dug popeo na 14,326 mld $, a vrhunac licemerja i podlosti, ne mogu reći da se radi o neznanju, je izjava Guvernera Jelašića da ćemo izaći iz dužničkog ropstva novim zaduživanjem. Bilo bi smešno da se ne radi o tragediji naše države i nacije. Tragično je da naše finansije vodi ostrašćeni Asistent koji politiku doživljava kao mesto za lečenje svojih kompleksa. Pošto je projektovao budžetski deficit na 45,3 mld dinara, što je za 19,2 odsto više od prošlogodišnjeg deficita, nadobudni ministar nas je počeo ubeđivati kako rasterećuje privredu.

Kakvo je to rasterećenje privrede u kome rastu deficiti? Ko će platiti te deficite? Naravno, poreski obveznici. Budžet je inflatorni i ne može da izdrži obećanu projekciju MMF-a za deficit od 30 mld din. Očekivanje većine privrednika je da će doći do rasta svih cena. Putarina se povećava 60 odsto, struja raste 10 odsto, komunalije su već poskupele 17 odsto, cene goriva rastu i pogoršavaju se uslovi privređivanja. Ministar finansija se hvali da su smanjili porez na dobit na 10 odsto, što je najniže u Evropi, ali ne kaže - ko će doći da ulaže u zemlju bez institucija i u privredu koja je bankrotirala? Ne kaže - koliko će preduzeća stvarno iskazati dobit? Šta će onda oporezovati? Trenutni nagomilani gubici u privredi su 13 mld $, dok su unutrašnji i spoljni dugovi privrede narasli na 28 mld $. Treba takođe znati da je ukupan kapital države jedva dosegao 37 mld $.

Kako napraviti privredni razvoj kad sve ovo znamo? Koštunicu to ne interesuje. On se zadovoljava ispraznom legalističkom retorikom koja ne daje nikakve rezultate. Šta možemo još očekivati? Nažalost, na osnovu svega iznetog, ne mogu građanima ništa dobroga saopštiti. Sledi dalji pad privredne aktivnosti i još siromašniji život. Pokušaj potkupljivih neoliberala da lažno prikažu uvećanje industrijske proizvodnje za 8,8 odsto više govori o njihovoj nemoći, nego o stvarnom uspehu. Ko veruje da je naša industrijska proizvodnja 2 puta veća od industrijske proizvodnje SAD ili 4 puta veća od EU? Gde žive legalisti i neoliberali? Pošto su posle sto dana izgubili podršku građana, profitna organizacija G17 prelazi u toku noći na drugu stranu, izdaje Vladu i sprema se za novu podvalu. Imaju li građani strpljenja za još jednu prevaru?

Verujem da nas je sve strpljenje izdalo. Siromaštvo je sve veće. Mladi hoće da pobegnu iz nesretne zemlje koja nema perspektivu. Gde je izlaz? Ima li spasa? Mogu li oligarsi iz vremena despotizma da budu spasioci? Koštunica nije naš Putin. On je poslednja nacionalna zabluda Srba. Njegovu stranku finansiraju naftni i strujni kumovi. Sve se menja samo kumovi kontrolišu energetske resurse države. Srbija je na dobrom putu da postane latinoamerička despotija u kojoj se na vlasti smenjuju oligarhije.

Koristim i ovu priliku da opomenem građane Srbije da nam preti fašizam oligarhije i gubitak nacionalnog suvereniteta. Potkupljive birokrate iz Brisela će radije prihvatiti tiraniju oligarhije, nego da Srbija dobije Vladu nacionalnog spasa koja će podići državu i naciju. Srpska pseudoelita je izdajnička i kupuje se za male privilegije. Nalazimo se u teškoj situaciji i svako je lično odgovoran za upropašćavanje nacije. Ravnodušni pomažu zločinačku pljačku društvenog bogatstva i uništavanje građanskih institucija.

Ako su nam preci ostavili državu, onda je zadatak naše generacije da sačuvamo njen suverenitet i nezavisnost. Zato ponovo predlažem da se održi okrugli sto o strategiji reformi i da se okupe najveći stručnjaci iz zemlje i rasejanja kako bi pomogli nacionalni, ekonomski i duhovni preporod zemlje. Da li je to moguće?  Bolje je pitanje: imamo li neko bolje rešenje? Ukoliko budemo imali stope privrednog rasta iznad 10 odsto, možemo za 7 godina da dođemo u 1989. godinu. Ako na vlasti ostane Koštunica i njegove kapitalne neznalice dugo ćemo biti siromašni. Građani Srbije više ne veruju nijednoj ideologiji. Potrebni su nam najbolji stručnjaci koji mogu pokrenuti privredu i zaposliti ljude koji su željni rada. Nije važno koje je boje mačka, kaže stara kineska poslovica, važno je da ona lovi miševe. Kina ima najveće stope rasta na svetu. Naše mačke predu priču o legalizmu, dok miševi kolo vode u propast.
Novo videlo
22.06.2004.