Ako niste čitali najvećeg srpskog pisca Borislava Pekića toplo vam preporučujem da počnete od danas .To je jedini način da pronađete uporište u svetu duhovne ludosti i komercijalne pljačke. Ako hoćete da sačuvate zdravu pamet i da izbegnete kolektivno besnilo, ako hoćete da sačuvate sebe u vremenu čuda, ako hoćete da upokojite vampira, da pronađete izgubljeno zlatno runo i da otkrijete obrise novog Jerusalima, počnite da čitate Pekića. To je najbolji lek za vaš mentalni oporavak. Pekićevske fantasmagorije će vam pomoći da pronađete sebe i da se zaštitite od opasnog samorazarajućeg virusa koji preti, u nedostatku znanja, moralne vertikale i kuraži, da konačno uništi ovu našu globalnu sivilizaciju koja je zalutala na stranputicama tražeći smisao i svrhu svoga postojanja.
Borislav Pekić sija kao svetionik u ovoj našoj balkanskoj noći u kojoj se ništa ne vidi od obesti, prostakluka, primitivizma, bahatosti i lopovukla srpske kvazielite koja, sitničavo, podlo, sebično i pohlepno, razbija svaki, ma kako mali bio, pokušaj normalnog čoveka da organizuje svoj život i život svoje porodice, pokušaj da se, koliko toliko, obezbede uslovi za normalan, jednostavan i običan ljudski život, koga srpska pseudoelita temeljno uništava zbog svoje ovozemaljske gramzivosti, pa tom malom čoveku ne preostaje ništa drugo nego da tumara u tom srpskom mraku, gde su ugašeni svi principi i pravila igre, gde se bezočno laže i krade, i gde se pekićevska svetlost ne može videti znog jata slepih miševa, intelektualaca vampira, koji parazitiraju sisajući krv svome narodu i koji prave nesnosnu buku šumom svojih krila i čiji se jedini smisao sastoji baš u tome da spreči dopiranje svetlosti do onih kojima je ta svetlost životno potrebna.
Pravo je čudo da je taj naš mali, prevareni i opljačkani čovek još uvek živ, da se bori za svoj životni prostor, da nije izgubio nadu i veru da može, ipak, posle svega, da bude bolje i da vredi nešto preduzeti pre nego što, konačno, nacija nestane, pravo je, dakle, čudo da posle svih nacionalnih prevara, obmana, zabluda i stradanja, kolektivnog samoubistva, taj naš mali čovek ima snage da se nasmeje, da se bori i da pokušava nešto da promeni kako bi svima bilo bolje i kako bi se, napokon, zaustavila ova naša viševekovna tragedija.
Borislav Pekić je baklja koja žmiga u toj našoj nacionalnoj nesreći i koja pokazuje pravac kojima bi trebali da se krećemo ukoliko želimo da opstanemo, baklja koja bi morala da zapali vatru građanskih pobuna protiv podaništva, licemerja, mitomanije, lenjosti, laži, prevara, krađa i zloupotreba, baklja koju pokušavaju da ugase malograđani, skorojevići,j apijevci, kriminalizovani modernisti, silikonski reformatori, liberali na državnim jaslama, tržišni funamentalisti i konsultanti multinacionalki na privremenom radu u srpskoj vladi, baklja koju je uhvatila građanska plesan i koja nikako ne uspeva da zapali polja skakavaca koji su nam pojeli najbolji deo istorije, tradicije, vere i običaja. Borislav Pekić je pouzdan recept za lečenje svih naših nacionalnih bolesti. A nadrilekari, dovedeni namerno da šire svoje praznoverje i ekspertske gluposti, uplašeni da će biti izolovani i odbačeni kao opasna zarazna bolest, krišom, podlo, da niko to ne primeti, da se niko toga ne doseti, izbacuju iz upotrebe spasonosnu upotrebu proverenog recepta da bi oni mogli, ogrezli u frazama i floskulama, da vrše evropske inegracije, sa isto tako problematičnim i opasnim tipovima koji, zaogrnuvši se briselskim standardizacijama, prete da unište sve one koji šire jeres o pogrešnom smeru kretanja civilizacije i o čoveku kao merilu svih stvari.
Ako Evropa treba da se ujedini pod vlašću takvih okorelih bandita koji su preuzeli vlast i fašističkim metodama propagandne komercijalne civilizacije nameću novu dogmu o slobodnom tržištu i ljudskim pravima, ako se makijavelistički ne biraju sredstva da bi se građani pretvorili u ovce i sjavili u podignute na silu ustavne torove, ako inženjeri ljudskih duša proizvode, umesto novog čoveka, novog potrošača, ako je mobilni važniji od Šekspira, a BMW od Dostojevskog, a menadžment od Brojgela., ako Bekam više vredi od Boša, a Coca-cola od Vagnera, ako više nema državnika koji mogu ujediniti evropske narode na ideji o zajednici naroda, a ne korumpiranih političara koji su ekspoziture multinacionalnih kompanija, ako je najčitanija knjiga Da Vinčijev kod, a najgledaniji film Gospoda prstenova, ako trećina engleskih maturanata smatra da je Konan varvarin istorijska ličnost, a svega 69.000 građana Velike Britanije je učlanjeno u biblioteke, onda, gospodo prijatelji, moramo biti zabrinuti pred svim tim podacima i moramo, napokon, učiniti nešto da spasimo sebe i čovečanstvo pred naletom kloniranih varvara koji nameravaju da izvrše lobotomiju svima nama koji razmišljamo sopstvenom glavom ili, ukoliko to ne uspe, da nam uzmu i samu glavu samo zbog toga što ne prihvatama te nametnute vrednosti i što hoćemo da ponudimo zalutalom čovečanstvu nešto novo.
To novo se u Srbiji zove – Borislav Pekić. U ovom našem programirenom rasulu, kada građani vlast doživljavaju kao kriminalce na službenom položaju, mislim da je pravi trenutak da se vratimo zaboravljenom Pekiću i da, čitajući ga iznova, stranicu po stranicu analizirajući, učimo narod građanskoj vrcavosti i neposlušnosti kako bi stekli minimalnu dozu smopoštovanja koja neće dozvoliti, poput potkupljive sujete, da se produži naše nacionalno uništavanje i koja će stvoriti odgovornog građanina koji zna da rasuđuje i odlučuje. Naravno, poput porodice Njegovana, naš građanin mora da se nauči da donosi odluke u svom ineresu i ineresu zajednice, da donosi istorijske odluke na osnovu potpunog razumevanja istorijskih procesa, a ne na osnovu toga da li će se asfaltirati njegova muka, nezaposlenost i siromaštvo. Asfalt ne može da pokrije svu prazninu džepova tranzicionih gubitnika, niti može da ispuni praznu glavu silikonskih reformatora. Mogu političari na vlasti da prodaju čitavo nacionalno bogatstvo tajkunima i domaćim strancima, mogu za jedan dan prikupljeni novac od rasprodaje da investiraju za popločavabje vlastite sujete u svom selu ili za umivanje svoje biografije preko poslanika kulture, ali to neće dovesti do boljitka u zajednici, osim što će profitirati partijski sponzori, pa će čitava ta farsa, pompezno nazvana Nacionalni investicioni program, završiti, pekićevski rečeno, kao ono šminkanje mrtvog sultana u odlučujućoj bici pred kapijama Evrope.
Ne može se šminkanjem mrtve srpske privrede dobiti bitka. Ne vredi ulepšavati mrtvaca koji je ostao da leži pred vratima Evrope. On ne može tamo da uđe. Sva vrata su za njega zabravljena i ne vredi trošiti nacionalno bogatstvo da se oživi. Treba shvatiti da je bitka izgubljena i priznati poraz. To je veliki početak. Istina će nas pročistiti. Otrezniti. Spustiti na zemlju. Vratiti korenima. Tek onda sledi novo cvetanje. I branje plodova. |
