U više navrata sam pisao i govorio u javnosti da je prof.dr. Miroljub Labus, za koga mnogi neupućeni misle da je ekonomista, ali je on samo predavač političke ekonomije na Pravnom fakultetu, koji nikada nije radio sa privredom, na tržištu i nijedan poslovan ugovor nije napravio u svom životu, krajnje proračunat i gramziv karijerista, uglađeni birokrata spreman da, makijavelistički pragmatično, uzme sam ono što smatra da mu pripada, da taj profesor samoupravljanja, koji je posle petooktobarske kontrarevolucije, smislio krizne štabove, uz krilaticu da je samoupravljanje bilo dobro, da bi, posle nekoliko nedelja, postao tržišni fundamentalista; opominjao sam našu javnost da je to opasan čovek koji će, na mestu kopremijera, dovesti srpsku privredu do konačne propasti.
Na molbu Koštunice pristao sam, u predsedničkoj kampanji, da mu pomognem protiv Labusa, jer sam smatrao da je Labus mnogo gore rešenje od Koštunice. Vreme je pokazalo da između njih dvojice, osim najvulgarnijeg optuživanja u medijima, gde se Labus, pokazujući svoj karakter, koristio najprljavijim podlostima, nema neke velike razlike. Koštunica je postao premijer na oštroj kritici neoliberalnog koncepta prošle vlade, naročito modela pljačkaške privatizacije, ali je za kopremijera, premijera u senci ili pravog gospodara privrede, postavio profesora samoupravljanja koji je priznao da je nekada bio „deo tima vizionara koji je smišljao promene u ekonomiji, a sada moram da budem deo tima koji će otklanjati prepreke za realizaciju te vizije“.
Prevedeno, ništa se ne menja u pogrešnom konceptu, osim što šifrovana sekta preuzima kompletnu okupaciju privrede. Tako je Koštunica pokazao potpunu istorijsku nezrelost i nedoraslost, političku plitkoumnost i to je početak njegovog političkog kraja.
Labus je dobio potpunu slobodu da sa svojim pajtašima iz partijske sekte uzurpira sve privredne delatnosti, naročito tamo gde je novac, tako da su skandali i afere koji su počeli da izbijaju u javnost posledica odsustva demokratije, nedostatka institucija i monopolizacije tržišta. Zagovornici evropskih inegracija drpali su svuda, umešani su u sve afere, šireći laži o modernizaciji i Evropi, dok su Srbiju uvodili u feudalizam.
Kada neka normalna vlast bude ispitivala sve zloupotrebe nakon Petog oktobra, visoko mesto će zauzeti Labus i njegova bratija. Nadamo se da če ih tada stići pravedna kazna za svu rasprodaju naše privrede.Vizija nije bila njegova, nego je to smišljeno u tuđim glavama, a traženi su poslušnici koji će izvršiti zločin nad našom privredom.
Opominjao sam Đinđića da je to pogrešan koncept, da će ga lažni eksperi izdati, da građani neće moći da izdrže operaciju bez anastezije i da će, na kraju, profesor samoupravljanja ostaviti sve nas u velikoj nevolji, dok će on potražiti bolji posao u nekoj međunarodnoj finansijskloj organizaciji. Taj licemer je deset dana nakon planiranog streljanja premijera napisao "Srbija je ponovo na naslovnim stranicama vodećih svetskih listova...Sa njegovim tragičnim odlaskom desio se jedan neočekivan obrt. Nada u reforme je obnovljena, iako glavni politički promoter nije tu".
Danas te reči deluju otrcano i jadno. Posle svega što je oteto građanima, posle rasprodaje države, uništavanja privrede, kada onima koji dobiju otkaz ne preostaje ništa drugo nego da se obese ili zatvore u kola i odvezu na dno reke, posle toliko izgovorenih laži, reformator, vizionar, profesor samoupravljanja i kriznih štabova, odlučio je da bude moralan pošten i dosledan, pa je podneo neopozivu ostavku kako bi se preporučio za dobro plaćenog birokratu u nekoj međunarodnoj organizaciji. Dao je ostavku da što pre ode iz naše primitivne, balkanske sredine i da nas, s vremena na vreme poseti, kako bi nam saopštio da „Spoljni dug od 15 milijardi dolara nije velik, ali je problem njegova otplata".
To je prirodan završetak jedne malograđanske profesorske karijere, koja je počela ideologijom samoupravljanja, preko socijalističke političke ekonomije do vizionara neoliberalnog koncepta i činovnika koji uteruje strah u kosti prezaduženim siromašnim zemljama u razvoju. Nekada je za takav put trebalo nekoliko generacija da se promeni, ali za Labusa je bila dovoljna i decenija, gde je njegovo opozicionarstvo bilo disidentsko koketiranje sve do trenutka kada je Administracija odlučila da uloži ozbiljan novac u rušenje Despota, koga su zločinačke NATO bombe učvrstile na vlasti. A kada Administracija ulaže novac, to je siguran dokaz da se treba pripremiti za preuzimanje vlasti, pa makar se ta vlast otela od građana koji su prevareni lažnim obećanjima.
No, sada to više nije ni važno. Predsednik stranke prvi napušta brod koji tone a njegove partijske kolege smatraju da je to malodušnost i čvrsto stežu provizije i privilegije, ubeđeni da svaki dan na vlasti danas više vredi nego čitava budućnost bez vlasti. Profesor političke ekonomije je shvatio šta se sprema i požurio je da se na vreme prestroji. Povod je bio isti onaj koji se nije isticao dok je ratni zločinac mirno šetao sa njegovim kolegama u vlasti, ali danas profesor samoupravljanja ne može da se pomiri sa voluntarizmom operativaca Službe i on teatralno podvlači crtu i sprema se na let preko bare, jer ne može više da se bavi politikom. Dosta je bilo. Sve što je mogao uzeo je na vreme. Ne treba da bude pohlepan. Pa nije on tajkun Mišković koji ne može da stane.
Profesor političke ekonomije je dobro izučio klasnu borbu. Zna on da postoji opasnost da se u Srbiji pojavi neki suludi Morales koji može da nacionalizuje opljačkano i koji može da postavi pitanja kako su reformatori stvarali svoj kapital. I zato je pravi trenutak da se uzleti. Let iznad kukavičijeg gnezda je bolji, nego revolucionarna lobotomija. Neka vise neki koji su se zamerili. Profesor samoupravljanja se nije zamerio nikome, on je samo bio u pravom trenutku na pravom mestu. Sve ostalo je zaborav. Kada se budu svodili računi, niko se neće setiti jednog starca koji je otvorio Pandorinu kutiju i pustio krizne štabove da upropaste energiju građana. Ostaće samo kukavičluk građana koji nisu imali snage da odvoje jaje od mućka. I zati toliko smrdi u našem gnezdu. |
