| UPS berza |
|---|
Posetite web prezentaciju UPS Poslovne berze |
| Dragaš - komentari |
|---|
| ...Ostali tekstovi i kolumne |
| Srpska analitika |
|---|
 |
| Tema broker |
|---|
|
Imate AKCIJE? |
| Dopisi |
|---|
|
Namerno uništavanje kapitala „Srboleka“ Dopis državnim organima : Informacija o namernom uništavanju kapitala a.d. „Srbolek“ Beograd od strane većinskih vlasnika koje predstavlja MD „Nini“ Niš. Pročitajte |
| Još paketa... |
| Investicioni fondovi |
|---|
|
Investicioni fondovi Osnovni pojmovi Investitorski Rečnik |
| Google oglasi |
|---|
| Google oglasi |
|---|
|
|
| Zašto propadamo? |
|
|
|
| Monday, 09 January 2006 | |
|
Dok ste u slavljeničkom raspoloženju i mezetite pred prepunim trpezama, uz obilje domaćih specijaliteta koji, makar za tren, pokrivaju svu bedu i propast našeg tranzicionog života, siguran sam da, upaljeni od dobrog raspoloženja, vodite razgovore o našoj društvenoj nesreći i pokušavate da dokažete ispravnost svojih teza. Naravno, i vaši oponenti iznose svoje poglede na svet i tako, uprkos prijatnoj, slavskoj atmosferi, nastaje neka čudna tenzija u kojoj i domaćini i gosti jedva čekaju da se sve što pre završi i da svako ode u svoj deo života da bi sačekao rasplet društvene krize koja predugo traje. Razlog takvom ponašanju treba tražiti u činjenici da nema odgovora na ključna društvena pitanja – kako dalje i šta preduzeti da se ovo očajno društveno stanje što pre promeni? Obični ljudi ne znaju odgovor na ta pitanja. Nažalost, odgovor ne zna i naša elita. Tačnije, odgovora nema jer nema ko da ga ponudi pošto naše elite nema. Naša elita se izgubila pred problemom u kome se država i nacija nalazi. Uplašila se primitivne i agresivne pseudoelite koja, braneći svoje stečene parazitske pozicije, proteruje svako kritičko mišljenje, nacionalnost i moral kao veliku jeres. Povukla se, dakle, naša elita u svoje palanačke malograđanske živote i čeka da se problemi, nagomilani vekovima, reše sami od sebe. A to, naravno, nije moguće. I tako se naša nesreća još više uvećava. Raste sve dok se ne pojavi kritična masa pametnih, čestitih i odvažnih ljudi koji će biti spremni da se žrtvuju za ideju. Ponavljam, da se žrtvuju za ideju. Neće kalkulisati, proračunavati, šibicariti i špekulisati, već će stoički braniti svoje životne principe. Elita se razlikuje od običnog sveta po tome što je spremna da se žrtvuje. To je jedini način da se odbrane životni principi, vizija i strategija spasa države i naroda. Onaj ko hoće da služi ideji ne pristaje da ga potkupe svakodnevnim banalnostima koji samu životnu suštinu obesmišljavaju. Moralna vertikala elite se ne može kupiti trgovinom, nagodbama i političkim dilovima. Moralna vertikala elite je preduslov za zaustavljanje daljeg rastakanja društva. Mora da se zaustavi. Neko mora da kaže – neću! Neću da učestvujem u toj prevari. U toj pljački. U toj laži. Neko mora da bude prvi. Neko mora da uspostavi neke nove vrednosti. Taj neko je – elita. Ko će biti elita ne određuje se rođenjem, nasledstvom, količinom otetog novca ili osvojenom političkom moći, već ličnim doprinosom razvoju zajednice. Ali da bi to mogli da postignete morate da imate zajednicu u sebi. Pohlepni, gramzivi, sebični i proračunati ne mogu da brane ideju zajednice. Oni koji lične interese postavljaju ispred zajednice ne mogu spasiti zajednicu. I to je glavni razlog zašto Srbija propada. Ta propast traje već vekovima, ali u poslednjoj deceniji XX veka doživeli smo stravičan sunovrat. Zašto? Moramo pronaći razloge naše propasti da bi znali kako da pronadjemo put izbavljenja. A glavni razlog se nalazi u nama samima. To je moje mišljenje. Mi smo glavni krivci za sve što nam se dešavalo. Mi i niko drugi. Naša prepotentnost, uobraženost, bahatost, naivnost, nezrelost i banalnost. Naša korumpiranost, nezameranje, ogovaranje, podlost i lične kombinacije su glavni izvor naše nesreće. Naša zaljubljenost i opsednutost vođama je patološka. Kad volimo nekog demagoga spremni smo sve da mu bez rezerve ustupimo, kada shvatimo, posle dužeg vremena, da smo prevareni mrzimo ga više nego što smo ga voleli. Nemamo mere. Nemamo odmerenosti. Povodljivi smo i lako potkupljivi. Nestalni. Menjamo mišljenja u zavisnosti od trenutne političke moći. Izgubili smo svaku predstavu o vrlini. O žrtvi. O idealu. O ideji. To više u komercijalnoj civilizaciji nije moderno. Uspeh se meri količinom otetog novca. Slavni postaju ludaci, perverznjaci i psihopate. Ludost postaje način života. Prostakluk i perverzija postaju istine. Baljezganje i brabonjanje političkih diletanata na TV-u skoro svako veče nameće se kao stručna rasprava. Majstori smo da sami sebe upropastimo i ponizimo. Naravno, oni koji to rade postaju sve bogatiji. Iza velikih nacionalnin ideja kriju se velike pljačke društvene imovine. Iza bombastih komunističkih parola o vlasti radničke klase, podižu se kuće crvene buržoazije po kapitalističkom svetu. Iza reformskih parola o transparentnoj tranziciji odvija se bezdušna pljačka države i sve siromašnijih građana. Magacioneri, harmonikaši i pevaljke preko noći postaju novobogataši. Ti pohlepnici nisu došli iz nekih drugih nacija, vera i klasa. To je naša fukara. Banditi koji ne prezaju od toga da sve unište da bi ostvarili ličnu korist. Nije važno koje parole izbacuju o radničkoj klasi, naciji ili evropskim integracijama, važno je da produžavaju otimanje. Primećujem da postoje okrutniji i nemilosrdniji što su, navodno, moderniji i savremeniji. Čini mi se da je današnji politički ološ najgori. Nemaju više nikakvu ideologiju. Jedina ideologija je ko će više para oteti dok je na vlasti. I ta nesretna trka se nastavlja. Ko je za to kriv? Sami smo, građani moji, krivi! Zašto to trpimo? Zašto se ne pobunimo? Zašto biramo te razbojnike? Gde izgubismo kolektivnu svest? Gde nam nestade narodna pamet? O svemu ovome moramo da što pre progovorimo. Danas je teško naći sagovornika na ove teme. Svi beže u banalnost. Srbija mora da se suoči sa istinom. A istina je da smo se pokvarili i da ne valjamo. Najgori su oni koji nas vode. Najgore je to što ti najgori nemaju nikakvu predstavu gde nas vode. Oni ne razmišljaju na duži rok od nekoliko sati. Važno je samo da njima bude trenutno dobro. Važno je da se zezamo. I sprdamo. Majstori smo poruge. Pošto smo treća nacija na svetu po inteligenciji i prvi po sujeti, razvili smo do savršenstva sve forme sprdanja. Niko nam nije ravan u tome. Neverovatno je da je sprdanje razvijeno u čitavom društvu. Sprdanje nam dodje kao nacionalni sport. Na kraju, cenu plaćaju građani, država i nacija. Najtragičniji smo narod u prošlom veku. I ništa iz te tragedije nismo naučili. Ponašamo se kao suludi. Ponašamo se kao Slobodan Milošević u avionu. Znate li taj vic? Ispričaću ga u originalu. Izvinjavam se unapred na pogrdnim rečima, ali one najbolje odražavaju naš gubitnički mentalitet. Dakle, lete papagaj i S.M avionom. Sede u prvoj klasi, piju viski i čevrljaju. A onda papagaj počne da dobacuje nepristojne reči stjuardesi. Kada S.M popije nekoliko čaša viskija osmeli se i počne najgore vulgarnosti da dobacuje domaćici aviona. Uvređena žena se iznervira i prijavi ih pilotu. Pilot pritisne jedno dugme i njih dvojica ispadnu iz aviona. Padaju papagaj i S.M. kroz vazduh i papagaj počne da leti. S.M počne da urla iz sveg glasa. Dolete papagaj do njega i upita ga: „Ti ne znaš da letiš?“, „Ne – ee!“, kriknu S.M. „Pa što se, čoveče, zajebavaš u avionu, kad ne znaš da letiš?“ I tu je, dragi građani, sama suština naše tragedije! Uvek hoćemo više nego što stvarno možemo.Uvek se petljamo tamo gde nam nije mesto. U obračunu velikih sila stradaju mali narodi. Mi to još nismo shvatili. Umesto da se sklonimo i gledamo svoja posla, mi prkosimo čitavom svetu. U inat! Umesto da kalkulišemo, ginemo kao topovsko meso za strane iterese. Umesto da vodimo dvojno knjigovodstvo nacionalnih prihoda i rashoda, dobro promišljajući gde nam je nacionalna dobit najveća, rasipamo i rasprodajemo naše nacionalne resurse. Volimo više tudjinca, nego uspešnog brata. Ubija nas višak emocija i manjak pameti. Uvek se kasno kajemo za sve što nepromišljeno činimo. Kada sam odlazio kod mog naroda u Krajnu bio sam ozbiljno zabrinut onim što sam video. Otvoreno sam o tome govorio vođama ostatka nezaklanog naroda. Ništa mi se nije svidelo u tome što se tada radilo. Video sam veliku prevaru koja se spremala. Video sam političke diletante koji nisu bili dorasli istorijskom trenutku. Ponudio sam im konkretna rešenja. Ponudio sam im viziju. Izneo strategiju. Znate li šta su mi ti narodni prvaci rekli? Znate li koja je njihova strategija bila? Znate li koja vizija? Verovali ili ne, glavna strategija je bila – ko ga jebe?! Šta ćemo raditi? Ko ga jebe! Ko su nam saveznici? Ko ih jebe! Kako dalje? Ko ga jebe! Sećam se jednog mog rođaka koji je držao pušku M – 48 na ramenu, zacrveneo se kao tukac od vina, raskopčao košulju, drob mu ispao, izmanipulisan, obmanut i prevaren dovikivao mi je: „Brane, nemere nek’ vako! Ko ga jebe!“ I to je naša glavna strategija bila u XX veku. KO GA JEBE! Zato smo propali. A nesreća se nastavlja. I trajaće. Sve dok se mi sami ne promenimo. Dok se ne uozbiljimo. I dok ne prestanemo da ponižavamo sve oko sebe. Jer problem je u nama samima. Svedok, 10. januar 2005. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|