АЕРОДРОМ
Ево још једног посла столећа.
Планетарног посла који доноси грандиозне резултате.
Према речима председника Србије.
Стручњака за продају магле и демагогију.
Шта ћемо са толиким пословима столећа?
Упркос толиким пословима столећима Србија стоји у месту.
Стопа од 1,5% привредног раста у 2017.години је катастрофално ниска.
Нема нам спаса са тако ниском стопом привредног развоја.
Дугорочно ће већина грађана Србије да буде сиромашна.
Неспособна власт им не може да обезбеди бољи живот.
То је поразна истина од које издајнички режим не може да побегне.
За много бољи стандард грађана стопа развоја мора да буде двоцифрена.
Незналица и сметењак Аца Драмосер то не може да направи.
Осим маркетиншког спиновања о реформама које су пропале и свакоднавног читања ФБ , твитера и сајтова који га нападају, тај згубидан ништа друго и не ради.
Његове екскурзије по свету су више намењене за унутрашње политичке обрачуне са неистомишљеницима, него за доношење некаквог политичког угледа Србије у свету.
Боље је да тај радикални навијач и напредни нарцисоид нигде не путује по свету, да нас не брука и бламира, јер не зна да се понаша и лупета глупости.
У досадашњим пословима столећа , ЕР СРБИЈА и ФИЈАТ, видели смо да су се крили уговори, да су уговори били штетну по државу , да се стране компаније нису придржавале одредаба уговора и да су извлачили новац из државе.
Да ли се наставља иста прича и са концесијом на АЕРОДРОМ?
Питање које морам да поставим, пре анализе овог посла столећа, коме се цела планета диви, зашто Србија даје концесију на државни монопол?
Аеродром је монополиста.
Правило је да се монополи никада не дају приватним компанијама.
Односно, ако мора да буде монопол, онда нека буде у државном власништву.
Значи, Аеродром није смео да иде на концесију.
Друго питање за председника државе, великог стручњака за концесије и аеродроме, који као правник никада није потписао ниједан озбиљан међународни уговор, јер је ватао зјале у свађама у парламенту и траћио је време као ратни хушкач, ако држава, којом он диктаторски управља, не зна, како каже, да управља Аеродромом, чувена неолиберална мантра-држава није добар домаћин, како онда он, нестручан и нерадан, управља државом када не зна да управља једном државном компанијом?
На то питање нема годинама никаквог одговора.
Треће кључно питање је – зашто држава продаје профитабилну компанију?
Зар та одлука режима није суманута и зар то не штети држави, јер ће бити мањи приходи у државну касу?
Правило успешних држава је да никада не продају компаније које су успешене и које пуне државну касу.
Али, режим Драмсоера функционише ван сваке логике и математичке калкулације.
Ево, погледајмо, на основу објављених изјава у јавности, какву калкулацију ове концесије имамо.
Држава добија 501 милион евра одмах, што је финансијски исцрпљеном издајничком режиму неопходно за победу на изборима у Београду.
Београд не сме да падне!
Тачније, држава добија у буџет 417 милиона евра, док грађани добијају, као мањински акционари, 84 милиона евра или, грубо, сваки грађанин ће добити 12-14 евра.
За посао века, велики капитал за сиромашне грађане.
Како ће грађани да потроше толике новце?
Нека се сами сналазе и муче у томе.
Аеродром Београд годишње има чист профит од 25 милиона евра и када се томе дода да се сваке године 20 милиона евра поклања банкротираној ЕР СРБИЈА, онда је укупан годишњи профит државне монополистичке компаније 45 милиона евра.
То значи да ће се концсија исплатити за 11 година и све остало ће битичиста зарада.
Инвестициона обавеза је 732 милиона евра.
Годишња такса на концесију 16 милиона евра.
Шта су показали досадашњи уговори из приватизација?
Страни партнер није испоштовао одредбе уговора.
Која је гаранција да ће се овај концесиони уговор испунити?
Страни инвестицију су своје улагање испуњавали тако што су задуживали компанију коју су преузели и залагали њену имовину, тако да они нису улагали свој новац.
Да ли ће се то поновити и у овом случају?
Која је гаранција да се то неће догодити?
Председник се хвали како је укупна инвестиција 1,468 милијарди евра и да је то светски рекорд.
Када овај износ поделимо на 25 година, испада да страни инвеститор мора да годишње прави профит на аеродрому, да би само покрио своју инвестицију, преко 58,72 милиона евра.
ПОвећање профита мора да следи из инвестирања.
Али, мора да се инвестира неки перидо да би почео да се убира већи профит.
Данас је профит АЕРОДРОМА 25 милиона евра.
И поклон ЕР СРБИЈИ од 20 милиона евра.
Странац неће ЕР СРБИЈИ више да поклања ништа.
Који му је интерес да поклања свој новац?
Поставља се и питање – а шта ће се ове године догодити са ЕР СРБИЈА када буде морала да плаћа све услуге и таксе АЕРОДРОМУ?
Како ће опстати ЕР СРБИЈА?
На основу свих ових информација у јавности, на основу свог деценијског искуства по светски тржиштима и радом са инвеститорима, мислим да постоје неке скривене одредбе уговора који се намерно не приказују јавности.
Које су то одредбе?
Шта предвиђају?
Шта још концесионар добија од државе?
Нека се објави.
На основу изнетих података у јавности, тврдим да ниједан концесионар не би потписао овако неповољан уговор о концесији.
Власт је показала да прави штетне уговоре за државу.
Морају се уговори добро проверити и предочити јавности на увид.
Међународно искуство показују да концесионари хоће да своју инвестицију врате најкасније у првих седам година и да преосталих 18 година узимају чисту зараду.
Такав уговор је добар за концесионара.
Шта је истина у уговору о концесији АЕРОДРОМА?
Београд,11.01.2018
