Ministar za rasprodaju srpske privrede, konsultant revizorske multinacionalne kompanije na privremenom radu u Vladi, ovih dana se na opšte zaprepašæenje struène javnosti, kafanski raspevao pred kamerama ružièaste televizije da bi, nekoliko dana kasnije, ponesen pevaèkim debijem, poèeo da solira u skupštinskoj raspravi, postavši udarna pesmica režima u rasulu, a, na kraju, kao krešendo jednog potpuno sumanutog koncepta bez vizije i strategije, odluèio je da nam “Saopšti bolnu istinu”, pišuæi u rubrici “Pogled sa strane” jednog našeg tržišnog dnevnog lista.
Ovi dogaðaji, naizgled meðusobno nepovezani, nose u sebi duboku tragiku tranzicionog vremena i red je da se, kao dosledni analitièari jednog doba, osvrnemo na lik i delo reformatora iz Sopota. Došavši na vlast tokom sveopšte narodne pobune protiv tiranije, kada su razoèarani graðani odluèili da bace na smetlište istorije odnaroðeni režim Familije, samoproklamovani reformatori nastavljaju i dalje sebe da ubeðuju kako imaju blanko podršku graðana za “operaciju bez anestezije”, kako je cinièno nazvao svoju vladavinu njihov Ideolog vulgarnog pragmatizma.
To je bila potpuna zamena teze. Namerno je napravljena da bi se zbunili i uplašili graðani. Osnovni cilj je bio da se skrene pažnja javnosti sa glavnih problema koje je trebalo hitno uraditi. Jedna od kljuènih strvari je bilo održavanje javne rasprave o tipu reforme. Zašto ona nije održana? Kome je ona smetala? Èega su se plašili reformatori? Nikad posle oktobarskog protesta nije održana javna i struèna rasprava, poput one u Sloveniji, o tipu reforme koja je nama potrebna, niti su graðani mogli da se izjasne o ponuðenim konceptima, tako da današnja Vlast nema legitimitet za sprovoðenje šok – terapije.
Taènije, sve nas su prevarili i nijedan njihov zakon nije održiv. Posle tri neuspešne godine vladavine, mislim da je svima danas jasno da nategnuta i potkupljena parlamentarna veæina ne odražava izbornu volju graðana. Na samom poèetku njihove vladavine oni, ponavljam, nisu imali podršku graðana za sprovoðenje nametnutih reformi. I to je sama suština moga neslaganja sa uvezanim neoliberalnim konceptom koga sprovode konsultanti multinacionalnih kompanija. Oèekivao sam iza preokreta da æe energija naroda usmeriti u temeljnu promenu sistema i da æe se izgraditi neophodne institucije koje æe pomoæi da se pokrene proizvodnja i obezbedi ubrzani privredni rast.
Nažalost, nova vlast je osnivala krizne štabove i izvršila je teror meðu srpskim direktorima, istovremeno je Labus velièao samoupravljanje. To nije bio dobar poèetak za reforme. Dok je istorijski talas nepovratno odnosio jedno prošlo vreme, kada smo iskreno poverovali da æe napokon sunce pravde da sine i u našem dvorištu, reformatori su igrali prljavo. Ugovor potpisan sa narodom bio je samo dekorativna zavesa iza koje su, kao u pozorištu lutaka, neki opasni tipovi, sklopivši meðusobne saveze, povlaèili konce taèno po uputstvima meðunarodne finansijske birokratije. Ništa nije bilo sluèajno. Scenario je veæ bio napisan. Tražili su se samo pajaci koji æe zamajavati narod dok se bude šok – terapijom ubijala srpska privreda. Nažalost, bilo je dosta frustriranih tipova koji su, hrleæi za materijalnim i želeæi da izaðu iz anonimnosti, pristali da odigraju ovu sramnu ulogu. Tako su u teškim vremenima u srpsku Vladu ušli diletanti bez radnog iskustva, nepriznati struènjaci i loši ljudi koji su, svesni ko sve stoji iza njih, arogntno poèeli da odraðuju prljav posao za platu od samo 500 €. I to je glavni uzrok naše današnje katastrofe.
Mnogima je bilo èudno zašto su ti mladi, nepoznati i neiskusni ljudi pristali da rade za tako bednu meseènu nadoknadu. Oni su tada u glas govorili, seæate li se tih parola, da ih je patriotizam privukao da rade za spas naroda i države. Da li je to bio populizam? Zašto su tada isticali to svoje patrijotsko oseæanje? Danas se gnušaju toga i preziru sve one koji govore o socijalnim programima za sve siromašnije i bezposlenije radnike. Meðutim, neoprezni Ideolog ubrzo nam je sve objasnio. Rekao je, jednom uglednom nedeljniku, da ministri investiraju u sebe i da se oni radom u Vladi preporuèuju multinacionalnim kompanijama. Transparentno!
Sve je, dakle, na samom poèetku bilo lažno i licemerno. Spremala se velika prevara graðana i izdaja svih moralnih principa, dok se, istovremeno, širila agresivna dogmatska propaganda o uspesima reforme koja još nije bila ni poèela. U toj konsultanskoj ekipi japijevaca, dovedenih da odrade posao, jedno od poverljivih mesta dato je Ministru za rasprodaju. Bio je to pravi èovek koji je trebao da odbrani i uveæa imetak oligarha za poèetak reformi. Njemu nije bilo teško da saèini takav zakon o privatizaciji koji æe odgovariti novobogatašima, jer je on, radeæi u institutu i konsultanskoj kuæi, nauèio da prima porudžbine. Projekti su uvek raðeni prema zahtevima naruèioca, bez obzira da li nalogodavac bio i sam vrh despotskog režima. Sve je to samo biznis! Imetak treba stvoriti za poèetak!
Ko hoæe moral, neka ide u Crkvu, poruèio je njihov Ideolog i omoguæio testamentiranim naslednicima da prave parlamentarne špekulacije jer je to takoðe pragmatièno. A ono što je pragmatièno, to donosi interes. A ono što donosi interes je dozvoljeno. Otuda se naš parlamentarni šoumen toliko danas razglagoljao za govornicom. Da li ste pre oktobra èuli negde da on tako ostrašæeno govori? Da li ste proèitali u nekim novinama njegovu kritiku prethodnog režima? Da li je pomagao opoziciji? Priznajem, nikada ranije nisam u struènim krugovima èuo za njega. Ni jednu njegovu kritiku prošlog režima nisam proèitao. Ne seæam se nijednog njegovog protesta protiv uništavanja privrede od strane onog režima. Nisam zapamtio da je taj novi èlan Partije na vlasti i udarna pesnica parlamentarne veæine imao bilo kakvih dodira sa opozicijom. Gde se sve te godine krio taj hrabri vlastodržac? U kojoj se institutskoj ladici zabio? Zašto nije bio tako drèan dok nije postao vlast? Zašto nije ušao u Partiju dok je ona bila opoziciji? Raspevani Ministar za rasprodaju likuje. Došlo je vreme za stvaranje imetka na brzinu. Ministar za rasprodaju peva. Zašto? Ko danas u Srbiji peva? Onaj kome posao dobro ide. Onaj ko je zadovoljan. Onaj koji dobro živi. On se bahato i osiono raspištoljio, baš u inat kritièarima. Kakvi, bre, kritièari? Gde im je imetak za poèetak? Zašto, bre, ne kupuju kad je rasprodaja? Ko vam, bre, brani? Poreklo novca nije važno. Važno je samo napuniti budžet. Vlada je najbolja! Nema, bre, alternative! Nema, bre, argumenata! Ministar je odluèio, posle èitave decenije æutanja, da nam saopšti bolnu istinu. Bolna istina glasi “generalna kvalifikacija, populizam, poluèinjenice a neretko i neistine”.
Zakljuèak, nema “suštinskih argumenata i, ponovo, po ko zna koji put, pogledom sa strane, saopštava bolnu istinu – populizam! Zar populizam nije samozadovoljno, ružièasto pevanje pred 986.250 nezaposlenih, pred 350.000 penzionera koji primaju manje od 4.100 dinara, pred 900.000 penzionera koji primaju manje od 8.650 dinara, pred 187.226 radnika koji ne primaju plate? Zar to nije populizam gospodine Ministre? Znate li da jedan novosaðanin prodaje na tržištu svoj bubreg da bi omoguæio detetu od šest godina da izvrši neophodnu operaciju srca? Znate li da izbegla starica spava u štali sa kravom? Peva raspojasani i osioni reformator ne mareæi za ljudske sudbine.
Neka svi idu na tržište! Tržište æe sve rešiti! Peva upravitelj privrede dok je industrijska proizvodnja u treæoj godini tranzicije u minusu 3,6 odsto, poljoprivreda u padu 10 odsto, privrednog razvoja nema, spoljnotrgovinski doficit æe dostiæi za njegove ružièaste vladavine 11,5 milijardi dolara. Peva ministar rasprodajuæi naše cementare, šeæerane, pivare, uljare, izvore vode, Beopetrol i sve što vredi, mada im promoæurni Slovenci govore da se to nikad ne prodaje.
Peva zadovoljni državni èinovnik dok raste zaduženje zemlje preko 13 mld $, peva i velièa dužnièko ropstvo koje nam njegova bratija istomišljenika i kosultanata nameæe, tvrdeæi da su to meki krediti. Jesu meki krediti za teške okove koje æe nositi naša pokolenja, dok raspevani ministri budu hiljadama kilometara udaljeni od naše bede, lošeg života i ropskog rada. Peva nadobudni èinovnik dok 213.000 pemzionera zemljoradnika prima prvi deo martovske penzije iz 2002. god. u iznosu od 1.260 dinara, peva bezoseèajni birokrata i ne primeæuje u prvom gledanju sa strane kako moja koleginica iz Aranðelovca, samohrana majka, prima meseèno 1.200 dinara, ne primeæuje da, recimo, mirni i vredni Slovaci iz Baèkog Petrovca protestuju na ulici. Zašto ružièasti Ministre štrajkuju Slovaci? Zašto štrajkuju sindikati? Zato što nemaju plate! Ljudi su gladni! Porodice ne mogu da prežive Vaše reforme. Mi, privrednici, otpuštamo ljude jer nema posla. Zašto nema posla? Ko je kriv što nema posla? Ko stvara monopole u Srbiji? Ko se bogati za poèetak u Srbiji? Zašto nekoliko familija upravlja državom? Ko tuèe radnike po ulici? Ko je izdao Ugovor sa narodom? Zašto nema pravde? Ovo nisu generalne kvalifikacije. Ovo su argumenti. Ovo je život. Njega nema na Vašoj ružièastoj televiziji. Siðite u narod, izaðite iz kabineta i blindiranih kola. Ne idite na modne revije. Uðite u privatizovana preduzeæa i videæete svu našu bedu. Videæete kako se argumentovano krade. To je bolna istina koju Vam saopštavam. Na pogrešnom ste putu! Graðani neæe više da se voze u Vašom autobusu. Ko to tamo peva?
Objavljeno u listu „Svedok“
