АПАТИЈА
У давна времена у Кини су постављали новог цара.
Голобрадог младића који је преузео престо од свог болесног оца.
На свечаности у цареву част, нареди млади цар државном секретару да му доведу најталентованог, младог сликара у царству.
Када младић ступи пред цара, он му рече : :
„ Насликај ми најсавршенијег петла на свету.“
Младић се дубоко поклони пред царем и , не дижући главу, повуче уназад.
Прошло је пола века цареве владавине.
Направи цар велику свечаност и позва силне госте.
У једном тренутку, док је ћаскао са царицом, стари цар се обрати старом државном секретару :
„ Шта би са оним сликаром што је требао да ми наслика најсавршенијег петла на свету?“
Стари државни секретар нареди дворском коморнику да одмах пронађу оног сликара.
Стари сликар се поклони пред старим царем.
„ Тражио сам од тебе“ – рече цар – „ да ми насликаш најсавршенијег петла на свету.“
Сликар климну главом, узе велики бели лист папира и нацрта пред царем једним потезом најсавршенијег петла на светлу.
Цар поскочи од задовољства и стаде да се диви лепоти петла.
„ Прелепо. Никада нисам видео лепшег петла. Шта си радио све ове године? Зашто раније ниси дошао?“
„ Вежбао сам да нацртам петла“
Уби нас апатија.
Разочарани смо у све.
Највише у себе.
И то кријемо.
Бежимо од себе у баналност.
Или се исељавамо.
Мислећи да ћемо у туђини пронаћи себе.
Али , бежање нас неће спасити туге.
Тражимо увек неке изговоре.
И што их више налазимо, они су све глупљи.
Љутимо се на неке друге.
Који нису криви за наше слабости.
Тражимо од других да ураде оно што ми не смемо.
И онда се разочарамо.
У њих, јер ништа не чине.
Само нас подсећају на наше слабости.
Наричемо над нашом судбином.
Ништа не можемо да променимо.
Све је унапред одређено.
И предајемо се болној апатији.
Немамо великих идеја.
Велика идеја тражи жртву и посвећеност.
На то нисмо спремни.
Желимо свет да прождеремо брзо. Сами.
Када се преједемо живота, болујемо.
Кривимо, опет, друге што нас оставише.
Не можемо да поднесемо усамљеност.
Она нас више боли од празног живота.
Љутимо се што су нас покварили.
Правдамо се да нисмо били чврсти.
Истрајни. Нисмо се одупрели.
Могли смо да бирамо, али смо попустили.
Предајемо се судбини.
Не можемо ништа да променимо.
У себи.
Сујетни смо и лењи духом.
Разара нас помисао да живот нема репризу.
И похлепно грабимо све више.
А добијамо све мање.
И пропадамо.
Ми смо за живота већ заборављени.
И ту истину знамо.
Само је потискујемо.
Плашећи се да нас не покрене у борбу.
Апатија се лечи побуном.
Свакодневном. Личном.
На сваком месту. У сваком тренутку.
Када бранимо људско достојанство и моралну вертикалу.
Није важно коју величину бранимо.
Него, који принцип.
Човек са принципима хода усправно.
Звездано небо га уздиже.
Велике промене почињу малим корацима.
Неприметним. Које правимо у нашем окружењу.
И мењамо свет око нас.
Правимо га бољим и припремамо за велике промене.
Наш однос према свету је одраз нашег унутрашњег живота.
Ако наш живот не ваља, не можемо да мењамо свет.
Прљавим животом се не достиже чистота душе.
Празном душом се не може испунити свет.
Знање, поштење, рад и упорност се исплате само на дужи рок.
Живот није шпринт у завршници кратке трке.
Немојте да се брукате на кратким стазама.
Истрчите маратон и пренесите добру вест човечанству.
Благо њим, који су богати и моћни, лажете себе.
Никада се не бисте мењали са њима.
Могли сте и ви да будете такви, али нисте пристали да служите.
Слободу коју имате чувајте за завршницу, када се подвлачи црта.
Не можете да прескочите сами себе.
Па, зашто то упорно покушавате?
Не приличи вам да будете циркусант.
Останите верни себи и браните чистоту изворишта.
Ништа вам није тешко да урадите.
Радујете се што учествујете у стварању великог дела.
Предајете се свим снагама да успете.
Ако ви не успете, неко ће сигурно то остварити.
Испуњни сте што сте сте били на правом путу.
Кинески сликар је читав живот вежбао.
И направио је савршено дело.
Сизиф читав живот гура камен уз брдо.
Можда је смисао у том гурању.
Можда на врху планине и нема ништа.
Победите апатију.
Вежбањем.
Упорност ствара дело.
Савршено.
Београд, 29.08.2017
